Ćao,

E ovako, problem je ljubavne prirode 🙂 Radi se o bivšem dečku, s kojim sam bila pre 4 godine, i kog izgleda do sad nisam uspela da prebolim. Veza nam je trajala oko 6 meseci, i ja sam raskinula, jer smo tad oboje bili nezreli, a naročito on, ali uglavnom rastali smo se na skroz okej način.
Ja sam nakon njega imala još dve veze, koje su bile i duže, i ozbiljnije, ali opet mi je on ostao u glavi. Radi se o tome da sam ja u njega bila zaljubljena više nego u bilo koga u životu. Prosto on mi je nekako ideal momka, kao da je stvoren za mene. I svesna sam da je on daleko od savršenog, ne idealizujem ga, poznajem ga, ali takav kakav je meni jeste savršen. Posle raskida sam se strašno kajala i preispitivala, i probala da ponovo nešto pokušam , ali on nije bio zainteresovan, i onda sam prestala. sad se čujemo da čestitamo jedno drugom rođendan i to je to.
Ipak, ja jako često razmišljam o njemu, i kad god razmišljam bukvalno sam u oblacima. Ja sam ga prebolela u klasičnom smislu da više ne tugujem , ne patim, ali imam utisak da kada bi se javio momentalno bih bila na sedmom nebu. Kao da sam tu zaljubljenost zaključala i sačuvala negde u sebi.
Pokušavala sam više puta da prestanem, i to bi potrajalo neko vreme, a onda bi se ponovo javilo.
E sad, šta mene “muči”, kao prvo, da li je ovo normalno uopšte? 😀 Šalim se, ali nisam sigurna da li ja na ovaj način njega privlačim u svoj život i da li možda blokiram dolazak nekog drugog dečka kojji bi bio bolji za mene? Da li treba da blokiram te misli čim se pojave, ili radim na tome da ga vratim? Da li je uopšte pametno vraćati bivšu ljubav? Ili treba da pustim da prođe još vremena, mada već su prošle 4 godine bez nekog velikog pomaka?
Pomagajte ljudi