Poštovana,

Normalno je da se snažno identifikujemo sa svojom željom da stvorimo porodicu. Ostvarenje ove vrste međutim nije nešto što se dogodi svakome. Tada su naše identifikacije uzdrmane. Naši snovi, naše želje, naša vizija budućnosti, planovi i projekti, tako važni identitei u kojima smo se želeli ostvariti.., sve to biva iznevereno i teško nam je na samu pomisao da će mo ih možda morati napustiti. Srah da će mo izgubiti toliko toga vrednog izuzetno je veliki, tako da nije ništa neobično da vam je teko da se opustite.

Izgleda međutim da nisu svi konci sudbine u našim rukama. Ima želja u životu koje se ne ostvare. Živeti znači gubiti na mnogo rezličitih načina.

Na brak i na decu obično gledamo sa puno idealizacije. Čini nam se da naš život jedino može imati smisao ako se razvija u tom pravcu. Relanost je međutim da porodica nije ni malo idelano mesto. Ona sa sobom nosi svoje demone i svoju senku, nisu joj svojstveni samo sreća i radost već i velika nesreća i bol, veliki strah i prinuda, osećaj nemoći i izneverenosti takođe su sastvani deo porodičnog života.

Ako se praviše vežemo za neki svoj plan, idealizacija nas može ometati da sagledamo stvari i na drugi način. Niti je porica ta koja će nas zaista učiniti srećnim (svakao hoće ne neke načine, ali svakao ne samo srećnim već i nesrećnim), niti je tačno da život bez porodice ne može biti smislen.

Bilo kako bilo psihoterapija nekad može pomoći da se otriju i raščine nesveni mehanizmi kojima sebe sabotiramo u nekim svojim nastojanjima.

Ako se ipak dogodi ono što je suprotno našim željama izgleda da moramo proći korz svojevrsnu fazu opraštanja od naših žalja i žalovanja za izgubljenim snovima. Ono što sledi je prihvatanje svojevrsne obeleženosti i traganje za novim smislom svoga života. Uskraćanost na jednom planu uvak je mogućnost da se izvanredno razvijemo na nekom drugom. Svuda oko nas su deca i ljudi koji vape za pažnjom i ljubavlju. Ima mnogo načina da ta pažnja i ljubav žive na ovom svetu.

S poštovanjem, Nikola