Zdravo, iskreno ne znam koji je tačno moj problem, i kako da ga nazovem jer ih ima više. Da krenem od preterane stidljvosti koja mi smeta svakodnevno, imam problem sa predstavjanjem sebe drugima, a sve češće i od predstavljanja sebe sebi. Nije mi jasno ko sam, šta volim, šta me čini srećnom… Što se stidljivosti tiče, bude mi neprijatno nekom da se javim na ulici ako npr.ne gleda u mene, da prekinem nekog dok priča da bih mu se javila, pa često ispadnem nevaspitana što nije istina. Prilično sam ćutljiva u društvu nepoznatih, staviše ne bih preterala kad bih rekla da reč ne izustim, dok sa bližim ljudima sam jako pričljiva, mada u poslednje vreme kao da gubim sebe, zatvaram se, čini mi se kao da su svi oko mene preokupirani nebitnim stvarima, i zaglavljeni u svakodnevnici, rutini… Nije da je baš moguće oteti se sistemu, ali mislim da ljudi preteruju i ne primećuju koliko su zapravo vremena potrošili na iste stvari. Što je najgore, plašim se da ne postanem i ja takva, u poslednje vreme imam utisak kao da sam današnji i svaki naredni dan već prozivela bezbroj puta. Cesto osetim prazninu u sebi, želim da se usavrsavam, citam, a kao da me nesto vuče na dole, preterano budem lenja.. A željna sam znanja. Takođe imam problem sa neodlucnosću, mislim da imam neki podsvesni strah od vezivanja ili tako nesto, koji god muskarac/momak da mi se svidi, čim postane moguće ostvariti nesto sa tom osobom, ja odustanem, kao da mi se vise ne sviđa, i sve tako u krug… Ne želim nikog da povredim ali se plasim da povređujem sebe na nesvesnom nivou, a mislim da to ne zaslužujem, kao ni biloko na ovom svetu. Nemam problema sa porodicom, prijateljima, bar ne nista ozbiljno. Pada mi na pamet da sve ovo ne proizilazi sve ovo iz dosade, ne znam ni ja vise… Znam da nista od ovoga nije toliko strasno, bar ne deluje… Možda sam ja psihički slaba, možda preuvelicavam, vise ni u sta nisam sigurna. Imam 16 godina, znam da sam jako mlada i moguće je i da je ovo zapravo posledica pronalazenja sebe, građenja stava ili sta već… Ali bih volela da čujem vase mišljenje? Zapravo ne znam ni sta je pitanje….
Zdravo!
I meni se često čini da su svi oko mene preokupirani nebitnim stvarima, zaglavljeni u svakodnevici i rutini. Čini mi se tako čitavog života pa sam sve učinio da se i meni ne desi isto. Mislim da mi je delimično uspelo i da će mi uspeti još više. Imaš pravo na svoju različitost a verujem da si svesna da različitost od većine sa sobom nosi i razne posledice.
Od neke trinajste, četrnajste godine povremeno sam osećao veliku prazninu u sebi. Ta praznina me je nakad činila pasivnim, ali kada bi postala prajaka obično bi me pokretala na akciju. Čitanje, pisanje, razmišljanje, učenje, traganje za odgovorima, vežba, odlasci u prirodu bile su moje akcije i one su me znale ispuniti na neko vreme.
Možda je glavno pitanje oko pronalaženja sebe kako sve ovo što si opisala okrenti na kretivnost i pretvoriti u životni stil po našoj meri i kako pronaći makar jednu osobu koju bi smo pustili u svoj sigurni svet. Ti si sada na početu tog puta pa bih ti poželeop puno sreće.
Nikola