asked 9 years ago Postovanje!
Imam devojcicu od 10 godina i imam utisak da je “drmaju hormoni”. Da li je pubertet ili ne…pretpostavljam da pocinje rani pubertet.
Samohrani sam roditelj od njene 4 godine a poslednje dve zivimo u zajednici sa sadasnjim muzem. Tvrdoglava je i svojeglava,uporna u svojim namerama i sada dolazi do zestokih verbalnih sukoba izmedju nas dve. Inat i kontriranje… Pokusala sam vikom,dobila je po turu,kaznjena…ne vredi.Trenutno pokusavam mirnim tonom razgovarati i objasnjavati,zasto je moje ne-ne. Dok pricam,unervozi se i pocne histerija i vikanje,optuzivanje kakva sam ja majka…cak i odbijanje necega sto voli recimo,poklon za rodjendan:e bas ni necu,ne treba mi i sl. Zna da pominje recenicu:ubicu se! ili :pusti me napolje skocicu kroz prozor! ? Da li je samo receno da me povredi i uplasi ili bi stvarno bila u stanju u ovim trenutcima da uradi neku svoju zamisao??
Kontaktiram oca za pomoc i neki aytoritet,ne odbija ali je daleko i dok se sretnu,opet mazenje i dve reci u smislu:hajde molim te budi dobra i slusaj mamu. Ja polako imam utisak da gubim kontrolu nad njenim vaspitanjem.
Inace mislim da sam bila stroga iako je imala sve sto joj je bilo potrebno ili je malo “cekala” dok ne dobije zeljeno…
Molim Vas za savet i pomoc…kako da se ponasam da bude uspeha 🙁
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
Da bi se na ovakvo ponašanje uspešno delovalo neophodno je razumeti zašto i kako do njega dolazi i koji je njegov smisao. Nažalost Vi ste nam dali veoma malo materijala za razumevanje, uglavnom ste se fokusirali na opisivanje simptoma, dakle posledice, pa mi se učinilo da veoma malo znate o tome šta se dešava u vašem detetu, u svetu njegovih unutrašnjih doživljaja (kako je biti ona). Problem u ponašanju deteta često je njegov pokušaj da dopre do nas, čak i kada izgleda kao odbijeno dete zapravo nesvesno pokušava da nam kaže “ne vidiš me!”.
Postoji nekoliko mogućih scenarija. Život u društvu, napredak, ispunjavanje obaveza zahteva od nas da se suzdržavamo, da odlažemo zadovoljstvo, budemo pragmatični i trpimo izvestan stepen frustracije. Kada roditelji imaju previše slabe granice, kada nemaju snage da detetu nametnu jedan dovoljan stepen discipline i reda, dete to jednostavno koristi. Na primer lekše je po ceo dan gledati televiziju, provesti za kompjuterom i jesti slatkiše nego raditi domaće zadatke, učiti, otići na trening i izdržati napor, sačekati ručak. Ako su granice previše slabe dete zna da je jače od rodtelja i da će na kraju isterati svoje pa to i čini. Po prirodi stvari, dete će uvek izabrati lako i dostupno zadovoljstvu umesto satisfakcije do koje se stiže radom i naporom.
U ovom slučaju postoje dve opcije. Prva je da roditelj radi na svojoj snazi, ojača sebe i postavi granice. To znači da će morati da izdrži borbu moći koja može da bude veoma žestoka. U drugoj opciji roditelj nema snage za to i sve prepušta slučaju.
Drugi scenario je prezaštijućući i previše kontrolišući roditelj koji je opsednut sopstvenim strahovima i sužava prostor detetu više nego što je potrebno, ne gleda u dete i njegove moći već u svoje projekcije. Na primer danas roditelji iz straha malo dozvoljavaju deci da budu napolju, da budu sama i samostalna, da provode vreme izvan kuće ili sa vršenjacima, da koriste kućne aparate (npr. prave kolače).
Neka deca od deset godina su veoma samostalna, mogu bez realne opasnosi sama da se kreću po gradu, čak da putuju između gradova, kupuju odevne predmete, pripremaju sebi obroke, dolaze sa vršnjacima i njihovim porodicama na odmore, brinu o starim licima ili o mlađoj deci, vrše jednostavne opravke po kući… Za roditelja to može biti zastrašujući stepen slobode, on počinje da guši dete i dete diže pobunu.
Svakodnevno viđam primere roditelja koji su toliko uplašeni da decu od 9 – 10 godina prate čak i do škole (ili na trening) koja je udaljena svega nekoliko stotina metara (nekad i manje) od kuće. Ovo decu može jako frustrirati jer rodtelji ne vide njihovu snagu i sputavaju njihovu samostalnost i razvoj. Pobuna je tada zapravo jedan zdrav oblik ponašanja, ali se inače preplašen roditelj još više uplaši (jer gubi kontrolu) i tada dođe do jednog hronično polarizivanog, nezdravog odnosa u kojem su dve strane neka vrsta konstante opozicije u stalnoj borbi za prevlast što može biti veoma iscrpljujuće i vrlo loše za oboje.
Ovakav rodtelj treba da radi na sopstvenim strahovima i na sposobnosti da prihvati rizik. Deca će svakako grešiti i dolaziti u opasne situcije. To je deo odrastanja i života. Sa tim strahom moramo živeti. Biti roditelj je zanimanje koje traži neverovatnu hrabrost i ko je nema imaće priličnih problema na ovaj ili onaj način.
Moguća je i česta je kombinacija ova dva scenarija. U nekim sferama rodtelj je jako popustljiv, recimo kada se radi o obavezama deteta, a u nekim vrlo strog, recimo kada se radi ograničavanju slobode kretanja.
Bilo kako bilo treba krenuti od ispitivanja i razumevanja situacije posle koga dolazi naš rad na sebi a zatim i promena vaspitnog stila. Gotovo u svim situacijama kada imamo problem u ponašanju deteta nešto nije u redu sa kvaliteom kontakta (odnosa) dete – roditelj, najčešće roditelj ne vidi dete ili želi da promeni njegov način doživljavanja stvarnosti pre nego što ga je dobro razumeo.
Mi ljudi današnice i inače imamo velikih problema u kontaktu sa bliskim ljudskim bićima i svi ti problemi isplivaju i pojave se u odnosu sa decom. U odnosu sa decom jednostavno izbije na površinu čitava naša psihopatologija (koju svi imamo) i zato nas najpre deca, ako ne i bračni partneri prosto nateraju da ozbiljno radimo na svemu onome što smo obično godinama gurali pod tepih.
Naravno ponašanja koja opisujete mogu imati i mnoge druge izvore i uzroke. Ništa vam dalje više ne mogu reći bez ozbiljnog i pažljivog istraživanja. Ako ne možete sami, ne bi bilo loše da odete na nekoliko seansi razgovora sa nekim dobrim psihoterapeutom kako bi vam pomogao da razumete izvore problema i kako bi sa vama indukovao neki pravac rada na sebi. Odlazak na terapiju sa vašom ćerkom može da bude jedan veoma dobar početak drugačijeg odnosa i možda je ovo vreme na granici puberteta pravi trenutak da se to učini jer je moguće (mada nije nužno) da će se sa razbuktavanjem puberteta stvari pogoršavati.
S poštovanjem,
Nikola