asked 11 years ago Postovani,
moj trenutni problem je poremecaj u ishrani zvan “bulimija”. Medjutim, to nije jedini problem koji sam imala a da se ticao hrane. Od svoje 13. godine pocela sam da izbacujem pojedinu hranu iz upotrebe misleci da sam debela. Tako sam pocela da slabim i to mi se svidjalo, bila sam ponosna na sebe. Nakon toga presla sam na neke dijete koje sam sama smisljala. I opet sam mrsavila i mrsavila. Mislim da sam u svojoj 15. godini bila anoreksicna. Dorucak sam preskakala, a za rucak sam jela svega nekoliko zalogaja, cisto da utolim glad, a dok veceru vec nisam jela mesecima… Tad sam imala 48 kila na visini od 170cm. Roditelji su primetili da ne jedem i poceli su da me teraju na silu da jedem. I morala sam jer mi nisu davali da ustanem sa stola dok ne pojedem svoj deo rucka. Posto sam dugo gladovala i sama sam pocela da osecam jaku zelju za hranom i pocela sam da jedem, i vise nego sto mi je bilo potrebno. Za neka cetiri meseca popravila sam se 10 kila. I od tada se borim sa kilazom stalno, ugojim se pa smrsam… i sve tako. U cetvrtom razredu srednje skole pocela sam sa bulimijom. Osecala sam se prazno, nesrecno i uvek nezadovoljno. Svadjala sam se sa mamom i posle svake svadje osetila bih potrebu da se prejedem. Tad sam se i popravila. U jednom trenutku nisam mogla vise da izdrzim i pocela sam da drzim dijetu (cuvenu UN dijetu). Smrsala sam… svi su govorili kako super izgledam, ali ja nisam bila zadovoljna. Htela sam da smrsam jos i jos i tako samo sam jos vise izmucila svoj organizam. Ponovo je pregladneo i pocela sam da jedem i popravila se neko kilo. Ali sve vreme bulimija je samnom. Nekad ne povracam mesec dana, ali posle pet dana uzastopno se izmucim i sve tako. Hocu da se obratim strucnom lekaru i zanima me kolko bi lecenje trajalo. Sad sam student i imam dosta obaveza, ali izdvojila bih vreme za lecenje. Ne mogu vise da izdrzim ovaj pakao… Mogla bih da pisem do sutra o svom problemu, ali evo neke najkrace verzije. Bila bih Vam zahvalna na odgovoru, a i ako biste mogli da mi date neki savet. Pozdrav!
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Bulimija i anoreksija veoma su ozbiljni i kompleksni poremećaji. Malo je poznato da je anoreksija posle suicida nejveći uzork smrti (kada su u pitanju mentalni poremećaji) u zapadnom svetu. Ovi poremećaji veoma ugrožavaju naše zdravlje i veoma često predstvljau uvod u teške i ozbiljne bolesti. Poremećaj hormonskog statusa, poremećaj menstrualnog ciklusa, poremećaji funkcionisanja organa za varanje samo su deo lepeze teških i za lečenje veoma komplikovanih pratilaca bulimije i anorekcije. Prema tome shvatite svoj problem veoma ozbiljno.
Nažalost praksa pokazuje da su poremećaji ishrane veoma žilavi i da njihovo lečenje zahteva veliku istrajnost. Neki stručnjaci lečenje poremećaja ishrane upoređuju sa lečenjem bolesti zavisnosti.
Svakako pronađite dobrog terapeuta i budite spremni na višegodišnju borbu. Svakako ididte lekaru kako bi proverili krvnu sliku i hormonski status. Po potrebi i u skladu sa svojim mogućnostima uključite i nutricionistu.
Nema kratkog i ekfikacnog savte da se sa ovako složenim problemom izađe na kraj. Kao i mnoge mentalne teškoće on zahteva da se sistematski i kontinuirano posvetimo sebi.
Poremećaji ishrane samo su sinptom ili posledica, a ne uzrok problema. Njehovo lečenje zahteva dubinsku psihoterapiju jer su u njihovoj osnovi obično snažno nezadovoljstvo sosbom i ozbiljne teškoće u prihvatanju sebe, strah da nas drugi neće prihvatiti i voleti, osećaj krivice, stida i griže savetsi, potreba za samokažnjavanjem, opsesivna potreba za kontrolom, teškoće u prepuštasnju ali i kontroli i odlaganju zadovoljstava…
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Postovani,
pre svega hvala na odgovoru. Vecinu ovih stvari koje ste nabrojali mogu sa sigurnoscu da kazem da primecujem i pronalazim kod sebe. Svesna sam svog probleba i htela bih sama sebi da pomognem, ali mislim da ne mogu sama. Plasim se da ikome kazem… Moji ukucani primecuju da imam problema, ali ni ne slute kroz sta sve prolazim. Par puta sam htela da kazem sestri, ali predomislim se, ne bih da je opterecujem jer i ona ima dovoljno svojih obaveza a znam da bi je to pogodilo. Planiram da u tajnosti odem kod lekara… sad ne znam koliko je to pametno jer sam citajuci o poremecajima u ishrani nailazila na to da vaznu ulogu pri lecenju ima porodica. Da li mislite da je u redu da sama odem na lecenje?
Unapred zahvalna M.K.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Verujem da želite da zaštitite svoju porodicu i potpuno vas razumem u tome. Da li možete sami, ja to ne mogu znati. Uključivanje porodice kao sistema podrške svakako povećava šanse. Možda bi bilo dobro da, kada otpočnete psihoterapiju o ovom pitanju razgovarate sa svojim terapeutom.
S poštovanjem, Nikola