Anonymous asked 3 years ago Postovani, ne znam kako bih promenio svoj zivot. Vi ste sigurno culi za pojam skripta I bolje od mene znate sta je to. Za mene je to ono sto me ogranicava, sto me je oblikovalo bez moje saglasnosti. To su te osobine povucenosti, introvertnosti, neverovanje u sebe, vaspitanje od strane bojazljivih I nesnadjenih roditelja I tako dalje. I nekako mi se cini, cak sam I prilicno siguran da ponavljam njihovu sudbinu, narocito sa majcine strane. U jednu ruku ja sam svestan da I nisam bas toliko lose prosao u toj podeli karata od strane zivota. Ljudi se radjaju sa fizickim nedostacima, psihickim obolenjima, rode se negde u Africi pa umru od gladi jos kao deca, koliko njih I ne dozivi porodjaj I tome slicno. Ali s druge strane me ipak boli, uhvati me neka tuga zbog nepravde, zbog toga sto ne biram ni nasledje ni vaspitanje, zbog toga sto mnogo toga vaznog shvatim tek kada ti neki zivotni vozovi odavno prodju. Tuzan sam kada vidim koliko sam, I ne samo ja nego koliko smo generalno mi ljudi uslovljeni I ograniceni tim pocetnim uslovima na koje nismo imali nikakav uticaj. Koliko nas karakter, polozaj, obrazovanje I slicno odrede I trasiraju nam put. I koliko u mladosti umemo biti glupi I propustiti srecu kroz prste. Voleo bih, recimo, biti vise svoj, naci sebe, obici svet, tako nekako napuniti dusu I oci tim I slicnim dozivljajima, a toliko daleko sam od toga. Izvinite ako sam bio opsiran ili nekonkretan, mozda ovo I nije mesto za ovakvo pisanje, ali sam ipak osetio neku potrebu da vam se obratim. Sve najbolje.
Nikola Krstić Staff answered 3 years ago Poštovani,
Drago mi je da ste se obratili, da ste, kako kažete, osetili potrebu za tim. Vaše pitanje je nesrazmerno veliko. Morao bih biti bog da znam kako promeniti svoj životni skript, a u najboljem slučaju odgovor na to pitanje morala bi biti podebela knjiga. Ipak, u nekim momentima onoga što ste sami napisali, krije se, čini mi se, svakako ne odgovor, ali neka mrvica zlata. Osetili ste potrebu da pišete ovde. U vezi sa čim još osećate potrebu? Govorimo o malim, mogućim koracima. Ne govorimo o smislu života. Govorimo o smislu dana, ili čak sata, ili čak trenutka. To je put!
Sami ste primetili da je vaš post uopšten. Putovati, obići svet, napuniti dušu i oči. To zvuči divno! No šta je sa vašim očima tu gde ste. Ništa nam niste rekli o sebi. Šta je to što vidite kada otvorite oči u svom domu, u svojoj ulici, gradu? Zar baš nema ničega što bi vam napunilo dušu i oči oko vas? Ili prosto niste naučili da gledate?
Povezivanje sa malim, svakodnevnim potrebama, gledanje oko sebe i dozvoljavanje da to što neposredno vidimo deluje na nas, možda može biti početak vašeg putovanja. To su mesta gde Vi osećate sebe. Tu ste svoji. To je možda ono od čega valja početi.
Srdačno,
Nikola
Zdravo 🙂
Nisam psihoterapeut, ali me je Vas post naveo na razmisljanje. Ni jedno zivo bice nema pravo izbora na to gde ce se roditi, kako ce se zvati niti na to ko ce im biti roditelji. Barem se ja ne secam da me je neko to pitao 🙂 Dakle, rodili smo se i ovde smo. Kao neko ko je svestan situacija u kojima se neko rodi bez ekstremiteta, sa nekim oboljenjem ili pak situacija u ostatku sveta, gde se zivot odvija bez osnovnih resursa, Vi ste vec uspesna osoba. Nazalost, sve cesce uvidjamo koliko je odsustvo socijalne savesti skriveno, zgazeno posmatranjem zivota kroz prizmu materijalizma. Pohvala zbog toga. Iako mlad, ja verujem da u zivotu ne postoje “prave” godine za nesto. Kada bih nekog iz svog okruzenja upitao zasto smatraju da je neophodno vencati se u odredjenoj zivotnoj dobi, kada je to sama po sebi individualna stvar, dobio sam odgovor da ce “ljudima biti ruzno” i da ce “ljudi pricati” pa na osnovu svega toga, uvidjam ono sto se i sami napisali – plod vaspitanja nesnadjenih roditelja. Prava istina je da svako, po svom rodjenju, dobija priliku da misli. Misljenje je sastavni deo ljudskog bica i ukoliko na planeti ima 8 milijardi i kusur bica, ima isto toliko i misljenja. Zasto se ne treba obazirati na drugo misljenje, ukoliko nesto zelite je vrlo jasno, barem meni po ovoj statistici.
Mi kao ljudi smo skloni tome da prolazimo kroz raznorazne procese, odrastanja, rasta, razvoja. Kao i ja, i Vi ste, bicu slobodan to da napisem, u procesu. Procesu razvoja. A kao sastavni deo tog proca, vrlo cesto je i ono, u narodu poznatije, kao “tapkanje u mestu”. Cak i ukoliko se osecate kao da “tapkate u mestu” Vi ne radite nimalo losu stvar.
Raspisao sam, ali se nadam da cete barem malo uvideti da ste i te kako svoji.
Prijatan dan 🙂