Postovani,
Imam problem sa anksioznoscu i depresijom vec duze vreme, kad kazem duze, mislim na vise godina. Inace sam pod hronicnim stresom jos od malena…Moji problemi su eskalirali iznenadnom smrcu mog rodjenog brata a potom i napustanjem od strane bracnog partnera (razvodom). Imam utisak da mu je laknulo kad mi je autisticni brat premninuo i osetila sam veliko razocarenje i ogorcenost prema njemu tada a nadala sam se njegovoj velikoj podrsci uz koju cu moci sve to lakse da podnesem. On tu podrsku nije zeleo ili mozda nije umeo da pruzi, imam utisak da uopste time nije hteo da se zamara i opterecuje…Nisam pravila nikakve scene nakon smrti, samo sam plakala i patila u sebi uglavnom da niko ne vidi, nisam zelela nikoga da opterecujem i trudila sam se da mi zivot ne stane, jer nije smeo ni stati. Nakon dve godine od smrti brata mi je bilo bolje.
Hvala Bogu, bivsi suprug i ja, imamo zdravo, napredno, musko dete, koje je, obostrano zeljeno i planirano, rodjeno u bracnoj zajednici, medjutim odnosi sa bivsim suprugom su i dalje nezadovoljavajuci te me lako izbacuju iz takta i remete skoro u svakodnevnim aktivnostima do te mere me iscrpljuju da ponekad jedva odem na posao. Njegovi komentari, uvrede, pretnje, ponizavanja i ostale provokacije me jako emotivno povredjuju. Vise puta smo probleme pokusavali da resimo kod strucnog lica ali bezuspesno jer se na kraju uvek svede na to da je samo u meni krivica raspada nase bracne zajednice (govorim o mišljenju bivseg supruga). Ja se zbog toga jako lose osecam, cesto osecam krivicu (svesna sam da je to njegov cilj), cesto sam placljiva i razdrazljiva a i svesna sam da detetu takva ne trebam.
Inace sam po prirodi hipersenzibilna, ne trpim nepravdu,(ne volim bas sto sam toliko “takva” – ali sta cu, to nisam mogla da biram 🙂 ).Jako cenim zdravlje, jer sam svesna sta znaci nemati ga, pogotovo detetovo, krov nad glavom koji imam i ono sto danas imam na trpezi, ne patim za skupocenim stvarima, uzivam u sitnicama kao sto je recimo ispijanje kafe…,ali cesto umem da trpim i gutam u sebi zarad nekakvog mira, vise volim drugima da udovoljavam, takoreci ne umem da se izborim za sebe zbog manjka samopouzdanja – pretpostavljam.
Moje pitanje je – kakav je profil licnosti (mog bivseg supruga), koja stalno ima zelju da me ponizava i ismeva i da li ce to ikada prestati (ja iskreno imam utisak da nece nikada, jer on time kao da se hrani i ovo traje vec godinama, da napomenem da je materijalno u mnogo boljoj poziciji od mene i to mu jos vise daje na znacaju u drustvu i okruzenju). Znam da mnogo toga zavisi i od mene, ali bojim se kakve ce posledice to ostaviti na nase zajednicko dete koje verovatno sve to oseca, cuje i jako pati. Da napomenem da sam ja staratelj deteta koje sada ima 7 god. Molim Vas da mi pomognete da shvatim ko je on, a ko sam ja, na koji nacin treba da pridjem bivsem suprugu, kako da se postavim, kako detetu da objasnim takvo ponasanje – dete ga redovno posecuje i mimo termina – kad god zazeli, ne branim detetu da ga vidja, mada primecujem da od njega cesto dolazi agresivno, ljutito i nezadovoljno. Znam da kad je tamo, da mu jako nedostajem a isto tako je i sa ocem – otac mu nedostaje kad je dete kod mene. Strucnjaci me tese da je to zbog adaptacije i promene sredine i da ce vremenom biti bolje… Molim Vas da mi pomognete da shvatim i sebe i svoja osecanja, da li i sta treba da korigujem kod sebe.
U poslednje vreme ignorisem sve lose reci upucene meni od strane bivseg supruga,imam utisak da ide na bolje ali jako sporo. I dalje me lako rasplace i slomi svaka uvreda. Osecam se jadno i bezvredno.
Hvala na odgovoru i srdacan pozdrav!