kakenje u gacice 2016-09-10T20:26:13+00:00
asked 5 years ago

Postovani,
imam devojcicu koja ce u decembru napuniti 6 godina.Trenutno je u fazi kada se malo ukaki u gacice.Do sada se to desavalo kada su velika emotivna desavanja(prelazak iz jaslica u vrtic-nove vaspitacice,potom kada je imala retke susrete sa ocem i sada kada je krenula u predskolsko).Tvrdi da nije osetila kada se to desilo,ali nisam bas sigurna.Primenjujemo metodu pranja gacica,ali nastavlja dalje.Kada nema emotivnih desavanja takve stvari se ne desavaju.
Razgovaramo o tome sta je ceka u predskolskom,o cemu razmislja…objasnjavam joj da je sve to prilagodjeno njenom uzrastu i da ce sve nauciti.
Molim Vas,posavetujte me sta jos mogu da uradim kako bi pomogla svom detetu.
Hvala.

)

1 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 5 years ago

Poštovana,

Nema dovoljno informacija pa odgovor primite uslovno.

Izgleda da se ovde radi o regresivnom ponašanju, svesnom ili ne koje ima za cilj da kompenzuje stres. Ako sam u pravu samo kakenje u gaćice je tek posledica (simptom) i ja mu, na vašem mestu ne bih pridavao veliku važnost, naročito ako se događa tek ponekad. Naprotiv pružio bih podršku detetu objašnjenjem da to nije ništa strašno i da se nekad desi čak i odraslima. Strategija bi bila neobraćenje pažnje na sam simptom (trudimo se da simptom ne hranimo pažnjom).

Ako ona to radi svesno, onda simptom može biti u vezi sa privlačenjem pažnje. To ne znači da dete ne dobija dovoljno pažnje već se postavalja pitanje kakav je kvalitet te pažnje. Na primer prevelika briga za dete, preveliko pomaganje, ponavljana objašnjavanja onoga sto je dete već više puta čulo, prevelika usresređenost na dečije ponašanje, misli, reakcije i slično može da predstavlja jedan negativan vid pažnje koji sprovodimo da bismo kompenzovali svoj strah. Dete tada reaguje regresijom (povlačenjem u raniju fazu) što je zapravo reakcija na naš strah za njegovu budućnost (progresiju). Ovakvo naše ponašanje dete će činiti dodatno anksioznim i pojačavaće simptome. Dete tada ima previše pažnje ali nije viđeno (jer pažnja dolazi iz naših strahova a ne iz detetovih potreba) i nedostaje mu pažnja kroz igru, maštu, lakoću, radost, razmenu, istraživanje, netendeciozno (!) posmatranje, podršku za ispoljavanje onoga šta oseća (kako pozitivnog tako i negativnog). Generalno roditeljima nedostaje umeće posmatranja deteta i njegovih aktivnosti (ili smo odsutni ili mi vodimo i previše smo u akciji i u glavi (u onom “šta i kako bi trebalo”)).

Šta možete da učinite? Deca sama sebe “leče” kroz igru i igra (ne učenje) je najvažnija njihova delatnost. Više se igrajte sa detetom needukativnih igara (onoga što dete hoće) i pustite dete da vas vodi i više ga posmatrajte dok se igra samo ne mešajući se (osim ponekad kroz zainteresovanost da vam objasni šta radi).

S poštovanjem,
Nikola

)