asked 8 years ago Postovani,
imam 23 godina i prolazim kroz zivotnu krizu neznanja sta cu sa sobom. Moj glavni problem je to sto nisam istrajna ni u cemu, sto brzo menjam interesovanja i sto ne znam sta zelim od zivota. Fakultet sam upisivala i odustala iz samog razloga jer se nisam trudila dovoljno. Posto moji roditelji rade u inostranstvu sezonski i tamo sam pokusala da radim, ali mi nijedan posao nije bio dovoljno interesantan, da ne pricam o svojoj prirodnoj nespretnosti, jednostavno nemam afiniteta prema bilo kakvom fizickom poslu. Moje najvece strasti su citanje, pisanje, sport (iskljucivo radi estetike zbog neke iskompleksiranosti koju vucem iz mladosti) i razgovor sa drugim ljudima. Smatram da sam jako empaticna i umem da saslusam ljude oko sebe, volim da ih posmatram i cesto na osnovu neke svoje intuicije kapiram ko je kakav, bez da mi ta osoba i kaze bilo sta konkretno. Sklona sam filozofiji i psihologiji i spiritualnosti, tezim ka tome da nadjem svoj smisao u besmislu zvanom zivot. Volela bih da se bavim psihologijom, ali nemam uslova da upisem drzavni faks, odnoso dovoljan broj bodova. Sklona sam stalnoj introspekciji i puno razmisljam i o sebi i o ljudima oko sebe, ali na prakticnom nivou sam toliko nespretna koliko sam recima i mislima “jaka”. Ne znam kako da izadjem iz ove situacije, imam osecaj kao da lebdim negde, u nekom medjuprostoru gde nema niceg, kao da sam rob sopstvene glave i kao da je moj zivot jedan sablon koji se ponavlja i koji nema kraja. Svesna sam da sam zarobljena u sopstvenoj komfor zoni, ali ne znam na koji nacin da izadjem iz iste, fali mi usmerenost ka nekom konkretnom cilju, cini me srecnom da motivisem druge ljude i smatram cak i da sam dobra u tome, ali nekako sebi nisam u stanju da pomognem. Kao mala sam dugo zivela u svetu maste, do te mere sam mastala da sam samo pisala i izmisljala price, izgubivsi totalno dodir sa stvarnoscu, a posto sam tad zivela sa roditeljima u inostranstvu, oni zbog svoje zaposlenosti, nisu ni obracali previse paznje na mene, niti me usmerili. Ne krivim ih, radili su najbolje sto su znali, ali sam tuzna, jer sam kroz zivot dosta patila i bila usamljena, cak i medju drugim ljudima, uvek zarobljena u granicama svog uma. Ne znam ni sta ocekujem od Vas, mozda neki objektivan savet, sta da radim i kako da se izborim sa svim ovim.
Srdacan pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Čitav život je, makar sa jedne strane gledano, jedna velika kriza i jedno veliko traganje za načinima kako da na tu krizu odgovorimo. Vi ste u godinama kada se čovek traži i pitanje traganja za identiteom i smislom tada su posebno aktuelna, mada, kako je sa pravom verovao Erik Erikson na razne načine ova ključna pitanja nas pogađaju u svim životnim fazama.
Naravno, ja na ta pitanja nemam odgovore za vas, imam samo svoje iskustvo traganja koje mi daje poverenje stvaralaštvo bilo koje vrste na kraju nalazi svoj put a i mi sa njim. Zato bih vas podržao da nastavite da stvarate, da pišete, slikate, crtate, čitate, tragate, kao i da tražite načina da to podelite sa drugima kako ne biste u tome bili sami.
Čitajući vaš post, pala mi je na pamet tema integracije. Kažete da ste studirali i odustali, da ste radili u inostranstvu i odustali. Ne kažete međutim šta ste dobili iz tih iskustava. Pozvao bih vas da razmišljate o tome šta iz svojih aktivnosti i iskustava dobijate, bez obzira na to da li je rač o pisanju i čitanju ili o fizičkom radu. Iz svih ovih iskustava mi nosimo utiske i ako smo otvoreni za posmatranje i blagonakloni prema onome što život ima da nam ponudi možemo puno dobiti i naučiti o ljudima, životu, sebi. Ova asimiliacija i integracija naših iskustava važan je deo našeg hranjenja, važan deo puta svakog filozofa i pisca i važan podsticaj da se otvaramo ka novim iskustva, nemareći previše o tome da li su prava, jer mi smo ti koji u njima, ma kakva da su, možemo pronaći ono što će za nas da bude pravo.
S poštovanjem,
Nikola