Imam sina kojem je sada 21 godina. Uvek je bio osoben i nekako zreliji od vršnjaka svojeg uzrasta, nikada nije imao neku želju da dobije brata ili sestru, naprotiv čak su i njegova druženja sa vršnjacima bila “dozirana”, samo onoliko koliko je on želeo.Još od malena je više voleo da on odlazi kod druge dece, a ne da mu dolaze, sa obrazloženjem koje je mene šokiralo “kada mi dođu ne znaju da odu, a ja kada odem mogu kući kada hoću”.
Pored oca je jako rano upoznao čari kompjuterskih igrica i to je postao njegov virtuelni svet.Dok je bio manji uspevala sam da ograničim vreme, ali kasnije sve teže jer je imao punu podršku oca koji smatra da ja ne razumem novo vreme.Sve je to još nekako funkcionisalo do kraja srednje škole, da napomenem sin je bio vukovac u osnovnoj školi,odličan đak u gimnaziji, član Mense od 17.godine, učestvovao na brojnim takmičenjima iz matematike,fizike,istorije…i sve to sa malo ili nimalo učenja.
Onda upisuje Elektrotehnički fakultet i tada nastaje haos.On nema radne navike (nije ni imao potrebe da ih ima jer je sve lako savladavao do tada), ne može da veruje da treba dosta da uči i “zagreje stolicu”, predavanja nisu obavezna a i dosadna su mu, pa je to izgovor da se ne ide na fakultet.Vreme za kompjuterom se produžava i njegov dan se svodi na igrice (noću) i spavanje (danju). Izgubio je godinu, ostali su mu svi teški ispiti, lake je položio jer nisu zahtevali puno truda.Mislila sam da će ga to trgnuti ali se ponavlja ista priča, ne uči, igra igrice, vrti se u krugu odlaganja, “počeću da učim sutra” dok ne bude previše kasno. Nudila sam mu da promeni fakultet-neće, da uzima časove iz teških predmeta- neće,vodila ga kod psihologa specijalozovanog za igrice koji je rekao da on nije tipičan zavisnik jer nije nekomunikativan, a što mu je satnica 12 i više sati dnevno nema veze!!!
Brine me što ne izlazi, nema devojku, društvo, mladost mu prolazi u sobi.Sve sam pokušala, lepim, ružnim, ubeđivanjem, osuđivanjem i ne vredi.Znam da ga ne mogu naterati da uči ako neće, ali ne mogu da verujem da jedan tako pametan i bistar momak samo zbog lenjosti neće ništa napraviti od svog života, bar da je završio neku srednju stručnu školu sa kojom bi mogao nešto da radi a ne gimnaziju…
Pri tome ima punu podršku oca koji smatra da je sve to normalno, “ja ću ga izdržavati celog života ako treba, on je moje jedino dete”, smatra da mu treba kupovati poklone i nagrađivati ga za nerad, “ne možeš ga naterati ako neće”.Oboje smo inače fakultetski obrazovani i ja shvatam nerad deteta kao svoj poraz a on ne, datira to i iz naših roditeljskih kuća i različitog modela vaspitanja. Šta uraditi? Da li preterujem?