asked 10 years ago Poštovani, imam 29 godina. Već godinu dana imam problem sa strahom od bolesti. Čim me nešto žigne ili zaboli razvijem teoriju o umuiranju. Onda pročitam na internetu ili u nekoj knjizi da to nije simptom ozbiljne bolesti i odmah “ozdravim”. Ali onda “umirem” od nečeg drugog. I tako u krug. Retko kad idem kod lekara jer sam shvatila da imam problem u glavi i sramota me je ali sa druge strane nisam sigurna kako da se sa tim izborim. Takođe imam problem sa konstatnom zabrinutošću bez razloga. Sa suprugom imam ćerkicu staru 3 godine, nemam problema u braku, planiramo i drugo dete ali jednostavno osećam stalno neku potištenost. To osećanje nije konstanto ali kad naiđe ne znam kako da se izborim. Stanje mi se pogoršalo kad sam saznala da imam čvor na štitnoj žlezdi i postojala je sumnja da je u pitanju rak. Pošto su analize završene i ustanovljeno da je tumor benigan neko vreme sam se vratla u nekadašnje stanje, bila sam vesela i raspoložena. A onda počinjem da sumnjam u rezultate i strahujem da su doktori pogrešili i sve iz početka. Već četiri godine sam bez posla, zatočenik kuće, i svesna sam da to u mnogome utiče na moje stanje ali sam nemoćna da samoj sebi pomognem. Molim Vas da me posavetujete kako da se izborim sa svojim strahovima i potištenošću jer mislim da ću se ako ovako nastavim stvarno i fizički razboleti.
Srdačan pozdrav i unapred hvala na odgovoru
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Kratko ću rezimirati sfere o kojima govorite. Snažno ste usmereni na telo i telesno zdravlje sa strahom da tu nešto nije u redu. Zabrinuti ste bez jasnog razloga (stanje koje se obično naziva strepnjom ili anksioznošću). Zatočenik ste kuće što verovatno znači da osećate kao da je vaš razvoj i rast stao i da ste zatočenik rutiniziranih cikličnih kretanja.
Sve tri sfere otvaraju pitanje vašeg autentičnog nezadovoljstva. Potrebno vam je da se povežete sa tim nezadovoljstvom koje je trenutno, reko bih potisnuto i prikriveno. Važno je da počnete da shvatate šta sve osećate za svoju pozicju i svoj život i važno je da nađete načina da o tome govorite tako da bi vas drugi razumeli. Ako je sa vašim telom manje-više sve uredu, šta je ono u vašem životu za šta negde u sebi osećate da nije u redu. To može, naravno biti vrlo subjektivan doživljaj i možda u vezi sa tim trenutno malo toga možete uraditi. Ipak važno je da se tom doživljau nezadovoljstva otvorite, samo da bi ste ga artikulisali i izrazili.
Otkrivanjem i izražavanjem onoga što zaista osećate, verovatno u vazi toga kako ste se našli kao zatočenik svoga života, povezivanjem sa ljutnjom i togom koji se iza toga nalaze i tako dalje, vaša potreba da problem tražite “spolja” u telesnom ili da strepite nad nepoznatom pretnjom će se smanjiti.
Prepoznavanje i komunikacija sa onim šta zapravo osećamo o svom životu ijako na to ne obaćamo pažnju i nismo svesni, važan je deo onoga što se događa na psihoteraiji. U nemogućnosti da sebi priuštimo psihoterapiju tu su druge metode imaginacije. Moja omiljena je pisanje. kroz izmišljeni lik možemo izrazito ono zapravo osećamo.
Tako se u vazi sa vašom situacijom mogu postaviti mnoga pitanja. Da li imate dovoljno vremena za sebe, trenutak svoga mira i relaksacije? Da li ste zadovoljni svojim prijateljstvima i intimnim odnosima koji ne spadaju u delokrug porodice? Koji je vaš hobi, vaša ljubav ili strast koji vam pomaže da se odvojite od svega i budete kreativni, negujete svoja interesovanja, istražujete? Na koji način se bavite fizičkom aktivnošću (joga, plivanje, šetanja, trtanje, igra)? Kakva je vaše veza sa psiritualnim? Kakav je vaš kontakt sa prirdonom? Nalazite li načina da sa svojim suprugom budete nasamo tako da možete da se posvetite jedno drugome par sati ili par dana (imate li koga da vam tada čuva dete)? I tako dalje. Sve su ovo pitanja koja mogu biti u vezti sa onim kako je vama zapravo u vašem životu.
S poštovanjem, Nikola