asked 12 years ago Moj dječak ima 10,5 godina.Već duže vremena gricka nokte.Dječak ima dvije godine starijeg i 4,5 godina mlađeg brata.Dobar je učenik.Prvi put je počeo grickati nokte kada mu je bilo 2,5 godine.Posto je njegov stariji brat imao jak ekcem stalno je kao beba bio u nasem krilu.Mislila sam da se dječak osjetio zapostavjenim pa sam mu tada posvećivala dodatnu pažnju.Dječak je prestao da gricka nokte.Kada mu je stariji brat posao u Školu on je poslije duzeg vremena(2,5 godine) ponovo poceo da gricka nokte.Prestao je kad je i on poceo da ide u skolu.To je potrajalo 2-3 godine i opet je poceo grickati nokte sve do danas.Pokusala sam mu objasniti da je grickanje noktiju ruzna navika i da pokusa da se oslobodi te navike.Nisam imala uspjeha.Neznam na koji nacin da pomognem djecaku.Molim za vase strucno misljenje.Unaprijed zahvalna.
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Grickanje noktiju, Detlefsen i Dalke (2012) definišu kao jednu vrstu prinudne radnje koja pobeđuje voljnu kontrolu ruku. Grickanje noktiju se javlja kod dece i mladih kao prolazni simptom ali i odrasli umeju da se godinama muče sa ovim problemom. Autori naglašavaju da pretnje, kažnjavanja i zabrane od strane roditelja ne predstavljaju efikasan put. Detlefsen i Dalke smatraju da je neophodno shvatiti psihičku pozadinu ovog problema ne bi li pomogli deci i odraslima da ga se reše. Praveći paralelu izmedju kandži kod životinja i noktiju kod ljudi, autori polaze od funkcije kandži kod životinja kao oruđa za napad i odbranu. Izraz izbaciti kandže koristimo u sličnom smislu kao i iskeziti zube, govorimo o poziciji koja komunicira drugoj strani spremnost za borbu. Autori smatraju da se onaj ko gricka nokte boji vlastite agresivnosti i stoga je u simboličkom smislu zatupljuje. Grickanjem noktiju deo agresivnosti se troši i okreće prema sebi samom. Ako dete gricka nokte, to znači da se nalazi u fazi u kojoj se ne usuđuje da svoju agresivnost okrene prema spolja.Tu bi roditelji trebalo da porazmisle u kojoj meri svojim stilom vaspitanja ili sopstvenim ponašanjem potiskuju ili negativno ocenjuju agresivno ponašanje.
Ako je to slučaj onda bi trebalo pomoći detetu da ispolji svoju agresivnost na način i u odredjenom životnom kontekstu i prostoru koji je svima prihvatljiv i u kome će dete moći da se izrazi na njemu potreban način. Tako je zaključuju autori grickanje noktiju kod jednog člana porodice zapravo poziv svim članovima porodice da ispitaju svoju lični odnos prema agresivnosti i nadju bolje i zdravije načine za njeno ispoljavanje. Bez ove vrste samopreispitivanja čitave porodice, pokušaji deteta da izrazi na za njega adekvatniji način agrsivnost samo će kod drugih članova dovoditi do straha, što će dete terati da ponovo usmeri agresiju ka sebi i začarani krug će se nastavljati.
Autori naglašavaju da iz ovakvog tumačenja bolesti ne proizilazi i to da su roditelji uvek dežurni krivci za sve probleme svoje dece već da deca nužno kao u ogledalu prikazuju i odigravaju roditeljske nerešene probleme, te da je put razrešenja uvek barem jednim delom zajednički posao.
Detlefsen i Dalke (2012):Bolest kao put do izlečenja – Značenje i tumačenje bolesti i njihovih simptoma, Laguna, Beograd
Brankica