Pozdrav. Dosla sam ovde jer imam potrebu da nekome ispricam sta me muci i da zamolim vas, kao strucna lica, da mi koliko toliko pomognete, prihvatam svaki savet koji mi mozete dati. Imam 17 godina i izvukla sam se iz pocetne faze anoreksije, ali ja ipak to ne zovem tako, nego pakao kog nisam bila svesna a opet sam bila primorana da ispunjavam njegove zadatke: da trpim svakodnevnu glad, govorim sebi kako nisam gladna iako nista nisam pojela u toku dana, a opet ako pojedem nesto, npr. pomorandzu, da se nosim sa krivicom jer sam ipak mogla pojesti nesto manje kaloricno, da svaki dan stajem na vagu, zapisujem koliko sam i u koje vreme tacno imala kilograma, da trpim bolove u kolenima, stomaku, glavi, da se pravim da ne cujem svoje srce i da ne marim za bol u istom,da vrtoglavice lecim litrama kafe, a zvuk iz stomaka ubijam vodom, jer kao nisam ja gladna vec zedna, a onda da kupim cigare jer ce nikotin potpuno da eliminise glad, i tako pocinje moja prica sa pusenjem. Slucajno zavrsim kod lekara, biohemija katastrofa, hormoni, stitna zlezda, jajnici, materica, sve se poremetilo, a uz to imam i ubrzan puls i jos monogo cega drugog. I dalje ne shvatam ozbiljnost, ali pocinjem da jedem kao ranije, protiv svoje volje i onda pocinje moja agonija. Svako vece legnem u krevet u suzama. Pijem lekove, a niko ne zna za to. Znate sta svi znaju? Da mi kazu da sam pocela da se gojim, da cu biti debela, da mi pipaju stomak i smeskaju mi se, naglasavajuci mi tako da sam pustila stomak. Priznajem da me svi ti komentari navode na razmisljanje o iscrpljujucim dijetama koje su mi i unistile telo. Kako ljudi i zasto daju sebi za pravo da komentarisu neciji fizicki izgled? Mozda oni nisu svesni toga, ali ponizavaju me, ja ne mogu da podnesem sve to. Tesko mi je to da kazem, ali meni svakakve misli padaju na pamet, pa cak i o samoubistvu, jedino tako mogu resiti sve probleme. Znam da sam labilna licnost, promenila bih to da mogu, ali ne ide mi. Mene vise apsolutno nista ne cini srecnom. Stalno sam nervozna, neraspolozena, pa su mi i odnosi sa ljudima losi, popustila sam u skoli, izostajem sa casova, izbegevam da izlazim iz kuce jer se plasim sta ce ljudi da kazu i pomisle kad me vide kako izgledam.
Hvala na saslusanju i razumevanju. Mozda je vreme da posetim psihologa, jer sama sebi vise ne mogu pomoci.