maja asked 3 years ago Poštovani, dugi niz godina imam problem sa prilično teško objašnjivom fobijom, barem za mene teškom jer nisam upoznala mnogo ljudi sa sličnim problemom. Naime, kada sam imala 20 godina često sam putovala busom na studije i nazad i jednom prilikom, u sred noći, bus je prolazio kroz neko nepoznato, slabo naseljeno mesto. Ja sam se u tom trenutku probudila, I ne znam iz kog razloga počela sam da plačem, da paničim, da razmišljam kako želim da budem kod kuće na sigurnom, kako nemam koga da pozovem ko je blizu, I kako se trenutno nalazim NIGDE. Ta epizoda se nekako završila međutim za mene je tad sve tek počelo. Ovaj strah se manifestovao na veliki broj situacija koje nisu u mojoj potpunoj kontroli u smislu sigurnosti, stabilnosti u poznatom ili dodira sa svežim vazduhom. Gužve na koncertnim dešavanjima kada ne mogu jako brzo da izađem I da dođem do otvorenog prostora ili vazduha, u avionu kad ne mogu da naredim pilotu da spusti avion jer ja želim da budem na zemlji a ne 10,000 m u visini; prilikom vožnje ako samo nekoliko minuta prolazim kroz predele koji su na neki način opustošeni ili nisu naseljeni odmah se javlja strah od napada panike I od nepoznatog, od toga da nemam kome da se javim da pokucam za pomoć ako me uhvati panika; u tunelu koji je malo duži; u busu u kom se ne otvaraju prozori a ja sam tek krenula na put od nekoliko sati; na aerodromu kad udjem u kompleks I shvatim da nema načina da izađem da udahnem čist vazduh jer to nije uopšte tako laka procedura već moram ostati tu dok ne poletim I opet sletim gde sam krenula; na dužem letovanju u drugoj državi kad samo poželim da hoću da budem kod kuće, uhvati me takva panika koja satima ne prolazi i najveća je ustvari bojazan da će sve vreme i trajati a nikome ne mogu zaista da objasnim problem a da me razumeju. Sve u svemu ovaj strah me je mnogo u životu paralisao ali sam se uvek trudila I probijala svoje granice. Putovala sam sama avionom daleko (za potrebe posla), silazila u podzemne tunele, pećine, ali uvek sa ogromnom dozom psihičke pripreme I analize situacije. Ono što ja zaista vidim kao problem je što već 20 godina taj strah ne jenjava i čak mislim da se pojačava sa godinama. Ta svest da recimo odem negde daleko i da budem negde par dana, u drugom svetu, NIGDE, me parališe iako sam realno imala takvih situacija u životu. Uvek imam veštački vid sigurnosti, u slučaju da me uhvati panika odglumila bih neki napad i nadala se da će mi neko dati nešto za smirenje, nosim uvek lekove sa sobom iako ih nikada nisam iskoristila. Sve u svemu vočeča bih da znam nešto više o ovoj vrsti straha posebno o uzroku, eventualno dubljem značenju.Strah je postao moje drugo ime, zaista se tako osećam.
Nikola Krstić Staff answered 3 years ago Poštovana,
Iako vama to zvuči čudno, zapravo uopšte nije mali broj ljudi koji se nose sa veoma sličnim problemom.
Na ovaj način, i sudeći iz jedne poruke nije moguće reći nekakav konkretan uzrok. Ali ono što možemo spekulisati je da u momentu kada ste se probudili u autobusu tokom noći, verovatno u blagom stanju bunila i osetili se vulnerabilno – čitava ta scena restimulisala je neki neprijatan doživljaj iz prošlosti, možda čak i veoma daleke prošlosti tako da niste svesni ni konkretno šta. U svakom slučaju taj doživljaj, i osećanja su nekako isplivali u tom trenutku, pa ste vi baš na taj neprijatan način percipirali tu situaciju u autobusu.
Takođe generalizovanje straha na druge slične situacije koje opisujete je nešto što je dobro poznat fenomen.
Vrlo je nezgodno reći išta sa sigurnošću ovako sa druge strane ekrana.
Ono što vam mogu reći je da svi simptomi, pa i napadi panike nisu nešto što nama želi zlo. To je pre poziv naše duše da se okrenemo sebi, upoznamo i obratimo pažnju na sebe, počnemo da se ucelovljujemo…
Pozvao bih vas da pokušate da sagledate vaš izazov na ovakav jedan način – kao priliku za rastom i razvojem.
Ima mnogo načina da radimo na strahovima i svom razvoju, a jedan od njih je i psihoterapija. Gde u sigurnom okruženju, nežno i postepeno možete ući u svoje dubine, upoznati sebe, izraziti potisnute emocije, misli i doživljaje i iza toga naći nove kreativne načine da živite, mislite i osećate u kojima vam napadi panike više neće biti potrebni.
Dakle, kada kroz pažljivu introspekciju, ili ukoliko to ne možemo – kroz dobru psihoterapiju osvestimo i izrazimo ono što stoji iza napada panike, oni imaju tendenciju da se postepeno smanjuju ili nestanu.
Ono što najčešće stoji iza napada panike su potisnuti – nesvesni strahovi, nedorečene i nedovršene tuge, ljutnje, krivica, ponekada i neka trauma, zaglavljenost…
Drago mi je da čujem da ste se hrabro suprotstvaili tom strahu i našli način da ipak nastavite da živite što kvalitetnije možete uprkos strahu.
Ali ipak rad i otpuštanje strahova i panike zahteva da unesemo svesnost i razumevanje u to što se dešava u nama i oko nas. Ignorisanje i guranje snagom volje napred neće uvek dati trajni rezultat, jer problem ipak ostaje. To je razlog zašto strah ne jenjava već se pojačava.
Bilo na koji način da odlučite da se nosite sa svojim izazovom, prvi korak u rešenju bilo čega je – razumevanje. Zato bih vam predložio da u tišini svog bića istražujete sa pitanjima kao što su: Koji su sve to okidači kada mi se javlja ova panika i šta im je zajedničko? Da li neko iz vaše porodice ima problem sa sličnim formama strahova, panike ili nelagodnosti? Da li se nekada desilo nešto u vašem životu što intuitivno možete da povežete sa nastankom ovog straha? Kada bi strah mogao nešto da vam kaže, šta bi to bilo?
Pozvao bih vas i da osvestite da je telo i trenutak u kome ste uvek mesto na kome se nalazite, tako da više puta tokom dana možete da osetite svoja stopala, svoje telo i svoj dah. I ostanete malo sa time. Tada vi niste NIGDE, nego ste ovde i sada, u svom telu – kod kuće.
Ivan Blond