Toni asked 5 years ago Poštovani
Moja najveća frustracija sada je fakultet. Student sam 4 godine geografije na Geografskom fakultetu u Beografu. Upisao sam ovaj fakultet jer jako volim geografiju, nisam gledao da li je novčano profitabilno. Naravno da nije u ovoj državi. Ukupno imamo 65 ispita na mom smeru što je jako teško i opterećujuće koliko god pojedini ETF-ovci ili drugi studenti nekih ” težih” fakulteta mislili da je lako završiti geografiju. Svake godine sam morao da dam bar po 16 ispita da bih bio na budžetu, mučio se, žrtvovao svašta nešto i evo sada sam stigao do 4 godine. Imam još 12 ispita do kraja. Od tih 12 ispita. 4 ispita su kod čuvene prof. dr Mile Pavlović o kojoj već godinama pišu sve novine. Profesorka je sadistkinja i obara studente bez milosti, lišena je svakog vida empatije i izražavanja emocija. Mnogi su odustali zbog nje, ima najmanju prolaznost na BU. Da bih polagao njen prvi ispit od njih 4 moraram da dam uslov a to znači da položim 6 ispita iz prethodnih godina koje je ona odredila. Ja još nisam izlazio ni na jedan predmet kod nje, jer prvo nemam uslov za to.
Moj naveći problem je što je ona postala deo moje svakodnevnice. Svaki dan kažem nešto o njoj, zalim se na nju, razmišljam kako neću moći da završim fakultet u roku zbog nje ili bilo kad možda. To me sve ubija, drugi ljudi, diplomiraju, slikaju se sa diplomama, upisuju master studije, a ja gledam i bukvalno plačem jer neću diplomirati još najmanje godinu dana ako ne i više jer nikad ne znaš kad će da te pusti da položiš sva četiri ispita. Jako se osećam nesrećno i neuspešno zbog toga… Nerviraju me svi koji me gledaju kao budalu zbog stereotipa za moj faks, to mi razvija i kompleks i anksioznost. Od geografije nema hleba, nema posla, nema ništa i još se ona tu našla da nam stavi šapu i ograničava na godine i godine studiranja i ako je profesija bukvalno bez radnih mesta, kao i istorija,biologija i antropologija i ostali ili ti treba debela veza što je poseban fenomen.
Kako i na koj način da se pomirim sa tim da ulazim u produžnu godinu, kako da je izbacim iz glave? Bukvalno se osećam kao da ću da poludim. od nas 87 je upisalo smer geografija, ostalo nas je samo 17. Odustali su ljudi, prebacili se u Novi Sad… Polako mi opada i motivacija i želja za bilo čim a pritom se osećam i kao da parazitiram. Ne mogu ništa ni da radim da bih zaradio neki novac jer sam 1000x bio svedok kako ti ljudi ubrzo napuste fakultet ili ga potpuno zapostave. Mnogo puta sam se pitao da li sam trebao da slušam srce ili mozak, pa da sam upisao neku ekonomiju, prava, medicinu (fuj!). Razmišljao sam i da odem na Aljasku da čistim ribu kao moj očuh, inače, diplomirani inženjer metalurgije. Ja volim ovu nauku, prosek mi je 8,8, nije loš, možda i želim da upišem doktorske studije. Ali kada? kako, kad postoji sadistkinja koja sve ugnjetava. Niko od nas 17 neće završiti u roku na žalost… Osećam se nemoćno i očajno, bukvalno, kad vidim da je neko diplomirao, u stanju sam da buljim u fotografiiju i tada razmišljam kako ja to želim a kako ne znam kad će da se desi. Nemam osećaj da je kraj, niti da sam četvrta godina, samo ove godine smo dobili 19 novih predmeta. Većina mojih kolega se ne opterećuje mnogo, evo već nalaze poslove, bilo kakve i udaljavaju se. Ja to ne želim. Dao sam 53 ispita i osećam se kao da je sve to bezvredno! Meni se i sviđa da radim u školi, ali, to kad kažem običnno mi ljudi pričaju da bezim od toga da je to loš i težak posao a slabo plaćen, nezahvalan. Tu je i rečenica a šta ti hoćeš da budeš profesor?
Evo ukratko sam napisao šta me muči, a rešenje na sve ovo sada nemam. Ne mogu više ni da učim, muka mi je od svega. Pritom sam gej i živim sa babom i dedom u stanu u Beogradu, svaaaašta nešto me dodatno frustrira, no to nije sadašnja tema. Bez slobode. Svaki Vaš savet će mi dobro doći, ovako sam sve napisao da bih pokažao kakve su okolnosti koje su dovele do ovog mog psihičkog srozavanja.
Nadam se odgovoru.
Srdačan pozdrav,
Tonny
Nikola Krstić Staff answered 5 years ago Poštovani,
Ja sam studirao filozofiju 7 ili 8 godina, pošto sam morao otići i u vojsku. Potom sam 5 godina bio na psihoterapijskoj edukaciji, studirao sam i psihologiju dva puta po dve godine i nisam je završio. Studiro sam i master iz psihoterapije dve godine. Stdirao sam dakle oko 12 godina, kada se sve uzme u obzir, da bih stekao dve akademske diplome. Tokom osnovnih studija iz filozofije radio sam kao pomoćni trener u jednom tekvondko klubu. Ali to je donosilo veoma malo novca i puno zadovoljstva. Posle faksa sam povremeno radio u prosveti, ali sav novac je odlazio na psihoterapijsku edukaciju, tako da sam bar 10 od tih 12 godina bukvalno gladovao. Od nas 100 kolko je upisalo filozofiju te godine, na kraju je diplomiralo jedva nas 8.
Naravno, tokom osnovnih studija pojma nisam imao da ću se na kraju opredeliti za psihoterapiju. Osećao sam se prilično frustrirano i zaglavljeno. Ipak mislim da je, pored osećaja besperspektivnosti, moja frustracija velikim delom poticala od osećaja neispunjenosti na emotivnom planu i da je doživalja zarobljenosti i nekontektnosti drugih bilo nešto što me je određivalo mnogo šire nego u okviru fakulteta.
Izgleda dakle da je put učenjaka naprosto put žrtve i askeze. Ići za srcem ima svoju cenu. Ići za razumom neku drugu. Vi ste napravili svoj izbor, kao što sam i ja i sada naprosto morate platiti cenu.
Razmislite međutim, da li vaša frustracija ima i druge svoje izvore. Zašto je problem studirati godinu, dve pa i tri duže? To na našem univerzitetu je pravilo pre nego izuzetak. Šta je toliko strašno u tome? Da li je vaš osećaj frustiranosti, bespomoćnosti, zaglvaljenosti, neslobode, neizvesnosti nešto što ima veze sa vama, šire nego kada je po sredi fakultete? Da li je fakultet samo još jedan način na koji ponavljate svoj životni skript? Skript žrtve, na primer. Razmislite kako ovaj skript ima veze sa vašim važnim životnim iskustvima. Kakvo je vaše dominantno iksutvo sa autoritetima, majkom, ocem? Da li osećaj da ste neviđeni, da drugog nije briga, da može da vas poništi bez razloga, da želi da vas muči, ima smisla u nekim od vaših značajnih odnosa? – tako da bi ga odnos sa profesorkom samo ponovio…
Ako vam ova pitanja pomažu da se odmaknete i vidite širu sliku, sada nastojte da joj date smisao. Da li je za vas žrtvotai se i ići težim putem nešto što čini da ste upravo ono što jeste? Vaš način, put, sudbina, nešto lično, nešto bez čega ne bi ste bili Tonny, našto što vas možda povezuje sa iskusvom vaših raditelja, predaka, nešto što čini da pripadate svom porodičnom sistemu?
Najzad nastojte se povezaiti sa onim što kroz taj put možete dobiti. Sa dubljim smislom vaših muka. Šta ćete poneti u život iz celoupnog ovog iskustva, osim negativnih inpresija? Pokušate da zamislite svoj život od početka do kraja i maštajte o tome kako je iskustvo stdiranja imalo smisla u celini vaše životne priče…
Srdačno,
Nikola