Poštovana/i,

U pitanju su šifre klasifikacije mentalnih i bihevioralnih poremećaja Svetske zdravstvene organizacije (ICD10), koja se koristi i u našem zdravstvu.

F60.30 i F60.31 oznake su za takozvani emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti, takozavni impulsivni i takozavni granični tip.

Prema statističkim podacima 40% kliničke populacije u oblastima Njujorka i Los Anđelesa dijagnostikovano je na ovaj način (korelat sa DSM 4 – klasifikacija koja se koristi u SAD). Ova vrsta maladaptacije, dakle, veoma je rasprostranjena pa ću pored svih mogućih teškoća nastojati da dam sadržajan odgovor.

ICD 10 navodi: “Poremećaj ličnosti sa izraženom tendencijom ka inpulsivnim radnjama bez razmišljanja o posledicama i sa afektivnom nestabilnošću. Sposobnost planiranja može biti minimalna a izlivi ljutnje često mogu dovesti do nasilja, ili “bihevirolnih eksplozija”; takvi impulsi lako se izazivaju kritikom ili osujećivanjem impulsivnih postupaka. Nedostatk samokontrole. (…) Česti su napadi nasilnog i pretećag ponašanja naročito kao reakcija ne kritike od strane drugih. (…) Pretstava o sebi, ciljevi i unutrašnje sklonosti (uključujući i seksuslne) često su nejasni ili poremećeni. Obično postoji hronično osećanje praznine. Sklonost ka uključivanju u nestabilne i intenizivne odnose može uzrokovati ponavljane emocionalne krize i može biti udružena sa izraženim naporima da se izbene odbacivanje, kao i serijom suicidalnih pretnji, ili postupaka samopovređivanja (iako se ovi mogu pojaviti bez očiglednog uzroka).”

U praksi osobe kojima je pripisana ova djiagnoza pokazuju širok spektar ponašanja od solidne funkcionalnosti do potpune nefunkcionalnosti, od sporadične incidentnosti do sklonosti učestalim incidentima, od potpune neuključenosti u socilani život do postizanja priličnih uspeha… Nije redak slučaj, dakle da neko dobije ovu dijagnozu ijako zapravo ima samo sklonost ili jednu blagu formu ove vrste poremećaja.

Kada je u pitanju težni tip, osobe koje žive sa njima neretko su izložene velikoj frustraciji i osećaju se kao da idu korz minsko polje jer samo jedan “pogrešan” korak može izazvati eksploziju. Stoga je važno da budete svesni da niste Vi krivi za eventulane impulsive reakcije vašeg brata jer je nemoguće da svoje ponašanje držite potpuno pod kontrolom (tj. nije sva odgovornost na vama). Ponekad su članovi porodice opsednuti onim što će reći i učiniti, kako ne bi pogoršali stanje svoga člana, a ta opsednutost stvara neizdrživu napetost i neizvesnost, kajanje i strepnju ili/i teška međusobna optuživanja…

Što je osoba ostvarenija i stabilnija u funkcionsanju, ovaj utisak ja manji. Osobe sa ovom dijagnozim zapravo nekad mogu biti prilino stabilne.

Ponašanje okoline koje bi pomoglo osobama sa ovim dijagnozom, dakle, u velikoj meri zavisi od načina na koji se problemi namifestuju, njihove učestalosti i snage.

Neki autori smatraju da je ova vrsta poremećaja hornična (kao i ostali tzv. poremećaji ličnosti). Oni su stoga skloni da savetuju čalanovima porodice da, koliko mogu prihvate da će se problemi javljati povremno ili često i da je najbolje što mogu da učine to da vode računa o sebi i svojim životima, dakle da pomognu svom članu indirektno, radeći na svom ostvarenju i razvoju, odbijaući da im se natovari breme potpune odgovornosti, tj. da se prema čalnu koji ima problem ponašanu normalno, kao što bi se ponašali prema zdravoj osobi, imajući u vidu da njegove impulsivne reakcije nemaju toliko veze sa njima koliko sa njim samim i da oni tu ne mogu mnogo.

Lično smatram da ovakav stav nije baz rezova jer članove porodice oslobađa i ohrabruje da normalno žive svoje živote što je svakako dobro za njih pa tako i za celu porodciu. Opsesivna fokusiranost na člana koji nosi simptom svakako neće pomoći, naprotiv. S druge strane ovakav stav, ako je moguć, osobi koja je noslica simptoma vraća njen deo odgovornosti. Ako dotični ne želi da ide na terapiju, odlično bi bilo da ostali čalnovi porodice idu na individulane ili na porodičnu terapiju. To bi ih podržalo i pomoglo da osveste način na koji kokreiraju problem kao i da uvide gde zapravo leži njihov deo odgovornosti i gde su njegove granice.

Kako je osnovna karakteristika ove dijagnoze nestabilnost, bilo bi dobro da članovi porodice, koliko je to moguće, u svom ponašanju i reakcijama pokažu stabilnosti i nezavisnost. Naravno ovo je često veoma teško a ponekad i nemoguće, tim pre što upravo odsustvo stabilnosti kod nekog od roditelja (ili kod oba) predstvlja jedan od faktora razvoja poremećaja kod deteta.

Stabilnost znači ponašanje bez velikih oscilacija, velikih reči, velikih osuda i velike drame. Reči kao što su “uvek”, “nikad”, “zauvek”, “potpuno” i slične ne bi bilo loše, koliko je to moguće izbaciti iz rečinka. Mislim na izjave tipa: “Nikad se nećeš promeniti; nikada nisi uradio ništa za sebe/mene; nikada nisi imao normalno društvo; potpuno si mi upropastio život; uvek me dovedeš do ludila; uvek radiš ono što ja mrzim; uvek me povređuješ; nikad ti neću oprostiti; potpuno si me razočarao; zauvek smo završili…”

Od važnosti bi bilo da članovi porodice drže jasne granice. Granica znači da linost ima svoj integritet, samostalnost i nezavisnost, ono što drugome dozvoljava u odgovarajućim okolnostima i ono što drugome ne dozvoljava. Na primer da li i u kojim okolnostima dozvoljave i da vam vaš brat uzme ili od vas pozajmi novac a u kojima ne? Šta radite da bi ste ga onemogućili da vam probije granicu… Da li i do koje mere dozvoljavate da budete servis njegovih potreba?

Pošto je, kada se granica postavi moguća inpulsivna reakcija, važno je da, koliko je to moguće, ne dozivolite da vas to potrese, da izbegavate durenja, ćutanja i uzvraćanja, da budete svesni da je vaša prva obaveza i pravo da vodite računa o sebi i svojoj dobrobiti pa tek onda o stalima.

Bilo bi veoma dobro da vaš brat u porodici ima makar jednu osobu u koju ima poverenja i sa kojom ima dobar odnos u kojem se oseća uzajamo prihvatanje. Ovakva osoba može mu pomoći u planiranju svoga života i svojih obaveza, može mu ukazivati na realnost, realne opasnosti i realne mogućnosti. Pored stabilnosti na svaki mogći način, naravno važno je i strpljenje i nezavisnost. Ako vaš brat ne poštuje vaše planove i dogovore on to čini sebi a ne vama. Važno je da kritike i prekori budu umereni. Imajte na umu da su vaše moći veoma ograničene i da će te, ako ne budete poštovali njihove granice, pored najbolje volje samo pogoršavati stvar.

Postoje mehanizmi da se naprave dogovori o reagovanju u kriznim situacijama. Na primer može postojati dogovor da ako se oseća loše osoba ima obavezu da se javi osobi od poverenja kako bi blagovremeno otišli lekaru, zavli hitnu pomoć i sl. Ovde spadaju i takozvani antisuicidalni ugovori (ugovori protiv samoubistva). Važno je imati na umu da inpulsivnost kao karakteristika ovih poremećaja nekad dovodi do toga da ove starategije nemaju efekta. Ipak dobo je imati ih i obnavljati ih.

S poštovanjem, Nikola

PS. Knjiga “Prestanite hodati po ljuskama jajeta” govori upravo o načinu života i ponašanje članova porodice osoba koje su dijagnostikovane na ovaj način.