Poštovana,

Izvinjavamo se na čekanju odgovora, usled tehničkih problema sajt nije radio prethodnih par dana. Hvala vam na razumevanju.

Prema nekim nekim humanističkim teorijama psihoterapije, a u ovom slučaju, mislim direktno na Transakcionu analizu, Erika Berna, naši “obrasci” ponašanja, razmišljanja, reagovanja, pa čak i ceo život, u neku ruku, biva naučen (prihvaćen) u detinjstvu. Shodno tome, odgovor na vaše pitanje, može biti da to ne mora biti trauma, već jedan jednostavan odnos prema takozvanim “negativnim” emocijama, koje ste mogli da dobijete od vaše majke ili oca.

Razmislite šta bi se dogodilo ukoliko biste dozvolili tim emocijama da postoje u vama? Da li imate iskustva iz vašeg života kada nije bilo u redu to što ste uplašeni, tužni ili zabrinuti? Da li možda postoji sličnost između vašeg ponašanja i ponašanja nekog od vaših bližnjih (majke, oca, babe, dede, pa i braće ili sestara ukoliko ih naravno imate)? Šta nije u redu sa emocijom tuge i straha? Da li ste učeni da se ne bojite? Da li se neko vama blizak bojao ili tugovao, a onda loše prošao? Da li se to možda vama dogodilo nekada?

Dao sam vam samo nekoliko pitanja sa kojima možete biti i o kojima možete razmišljati, radeći na sebi i mogućim nalozima, kako ih je Bern zvao, koje ste dobili u toku detinjstva. Naravno ovo je samo jedan od mnogo pogleda na čoveka, te tako možete jednostavno da se zapitate – kakav smisao za vas imaju te emocije i šta je to što dobijate odbijanjem istih?

Imajte u vidu, da spektar ljudskih emocija obuhvata upravo i tugu i strah, pored besa, sreće, iznenađenja i gađenja, stoga su ove dve emocije potpuno normalne i čak nužna za iskustveni rast i glad naše duše. Za bilo kakve druge odgovore, nema detaljnijih informacija o vama. Psihoterapija je odličan način za vežbanje introspekcije, kao i rast i razvoj ličnosti, te vam preporučujem ukoliko budete zainteresovani za dalja istraživanja sebe.

Srdačno,
Ognjen Vukotić