Pozdrav psiholozima:) Ja sam pocela da idem kod vaseg kolege na razgovore povodom nekih svojih briga. Kako bih vam objasnila, unazad par meseci imam probleme sa guzvom, lupa mi srce ubrzano, znoje se dlanovi, mislim da cu da padnem u nesvest u skoli itd. I onda u tim trenucima nakon nekog vremena ja sam pocela da razmisljam u smislu pa sta ce biti sa mnom ako ovako bude zauvek, ne bih mogla da budem srecna, da imam decu, da radim, da se druzim. I to me uplasilo jer zaista nikad nisam tako mislila i odlucila sam da odem kod psihiloga da proverim da nisam mozda u depresiji(a skoro sam raskinula vezu). Medjutim on mi je rekao ds imam problem sa anksioznoscu, panicnim napadima i izrazenu hipohondriju. A kad sam ga pitala za ove misli koje sam smatrala depresivnim, rekao je da je to sve normalno u stanjima povisene napetosti, i da svi pacijenti u nekom trenu pomisle da bi im zivot bio nezamisliv ukoliko se tegobe ne povuku a kasnije se smeju tome. Da je to odraz moje anksioznosti a ne mene kao licnosti. On smatra da ce mi jako brzo biti bolje, misli da je malo potrebno da pobedim strah i ja mu verujem. Ali me samo brine ovo oko pripisivanja tog razmisljanja anksioznosti, da li je to stvarno tako? Odnosno da li je to stvarno posledica anksioznosti koju imam ili vi mislite ipak da to nije to. Hvala i pozdrav:)