Poštovana,

Oprostite što ste malo čekali naš odgovor.

Situacija koju opisujete zaista je delikatna i veoma je teško pronaći odgovarajući savet. Uslovi u kojima se dete nalazi zaista nisu laki. Moguće je da je na izvestan način rascepljeno između lojalnosti prema vama i vašoj porodici s jedne strane, i svoga oca i njegove porodice s druge strane. Žalosno je to što odrasli nisu u stanju da svoje antagonizme rešavaju dostojanstveno i zaštite dete od netrpeljivosti prema ljudima koji detetu znače.

Kako je to često slučaj, često mi u redu ne preostaje ništa drugo nego da pokušam da razumem dete i da verujem u njegovu moć adaptacije. Daca su često zrelija nego što odrasli misle i često su u stanju da uz malu pomoć u izvesnoj meri razumeju mnogo toga. Ono što mislim da je ključno kod vašeg detea, to je pokazati maksimalan respekt za njegova osećanja prema svom ocu i njegovim roditeljima, kao i prma vama i vašim roditeljima. Ako dete već govori o tome šta je od njih čulo o vama i vašim rodtieljima onda mu treba objasniti da odrsli nekad preteruju i da se nažalost nekad ne vole i da nažalost ponekad govore o drugima nešto što nije istina, ali da to ne znači da dete nema pravo da ih voli i da se sa njima lepo slaže.

Naravno voditi sa detetom ovakav razgovor znači preuzeti kompliovanu odgovornost. Ako dete bude imalo potrebu da o tome priča ocu i njegovim roditeljima može se desiti da se nađe “između dve vatre” da tako kažem, tj. da postane objeka preko koga dve strane vode svoj sukob. Dak se bar jedna strana od toga uzdržava, pokazuje razumevanje za dete i njegova osećanja lojalnosti (makar joj se ona ne dopadala), to je bolje od suprtnog. Ono, dakle, što je njemu potrebno to je jedna stabila odrasla osoba koja može da se uzdigne iznad situacije, čuje i ispoštuje njegova osećanja i objasni mu da je to što ga njegvi bada i deda vole mnogo važnije od toga šta pričaju o drugima i da to ne mora da uvek shvati ozbiljno. Pošto je verovatno da deteu ovo neće biti jasno, ne treba od njega kriti da ni nama nije jasno zašto to rade i da odrasli ponekad rade čudne i najasne stvari. Ako se sukob preko njega bude produbljivao dete će se osećati kao da je to zbog njega (ono ne može da shvati da je to stvar odraslih i da sa njim nema vaze) i osećaće se krivim. Stoga mu treba i reći da ono dete i da svađe između odraslih nemaju ama baš nikave veze sa njim.

Da li će dete voleti vaše roditelje u mnogo većoj meri zavisi od kvaliteta vremena koje provodi sa njima a u manjoj meri od toga šta je o njima čulo, naročito ako mu bude objašnjeno da to što čuje nije važno i da je stvarno važno i lepo samo to što ono voli i jedne i druge babu i dedu. Kako bi ga podržali u ljubavi prma svojim rodteljima možete mu pričati o njima, o svom detinjstvu, baba i deda mu mogu pričati priče, a Vi sa njim možete crtati čestitku za svoje rodtelje, prviti ogrlicu za baku od ofarbanog pasulja ili se igrati na neki drugi način.

Isto važi i za odnos sa vama. Njemu je taj odnos veoma važan i to će ostai tako ma šta neko pričao, a dete će svoj doživalj vas pre svega kreirati na osnovu kvaliteta odnosa koji sa vama gradi i koji Vi negujete.

Najzad, svi smo mi prošli korz traumatična iskustva ove ili one vrste, preživeli ih i poneli kao plodno tle za rad na sebi. Ne podcenjujte njegovu sposbnost da na ovaj ili onaj način pliva u svakako komplikovan situaciji u kojoj se našlo. Najstojte da respektujete njegova osećanja, budite stabilni koliko možete, podržavajte ga u manifestacijama ljubavi i objasnite mu ono što mu nije jasno onoliko koliko je to u vašoj moći, uzdržavajući se od iskazivanja neprijateljstva. Borite se da ne dozvilite da se dete oseti krivim zbog toga što voli one koje voli. Verujte u njega i imajte na umu da će ono sve to na ovaj ili onaj način da preraste kao što prerasta odeću i obuću.

S poštovanem, Nikola

HVALA VAM 🙂