asked 9 years ago
Postovani,
Moja cerka koja ima sada 12.godina, vec duze vreme je zrtva vrsnjackog nasilja.Zivimo u Sapcu. Samoharana sam majka, jer je moj suprug preminuo kada je dete krenulo u prvi razred.Od prvog do cetvrtog razreda trpela je razne uvrede i ponizavanja, ali mi nije govorila. Ponekada mozda.Mislila sam da su mali i da je to trenutno.Takodje su imali ucteljicu koja je pokusavala da suzbija sve to.Nevolja nastaje kada polaze u peti razred.Iste devojcice,potpomognute sa jos tri decaka pocinju kako verbalno da je vredjaju, ponizavaju, tako i fizicki. Prijavljujem slucaj direktorki, saradjujem sa psihologom skole godinu dana, da bi detetu bilo sve gore (rekli su mi da je moraju “spustiti” na njihov nivo). Bila je odlican djak, isla na takmicenja, veoma kreativna… Zadnjeg skolskog dana petog razreda biva pretucena od strane tih decaka. Doktorka prijavjuje policiji i timu za nasilje.I da ne duzim od toga nista nije bilo.Premestam je u sesti razred u drugu skolu.Isti scenario i tu. Dete se razbolelo,vodim je doktorima i psiholozima,ali nema pomaka.Ima li resenja?
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Vidim vašu brigu za bezbednost i zdravlje vaše ćerke i da se na sve načine, majčinski borite da joj omogućite normalno i mirno školovanje. Čitajući vaše pismo, osećam i vaš strah od sopstvene nemoći pred situacijom u kojoj ste se našli.
Na žalost mi vam rešenje, onako kakvo je verovatno vama potrebno, ne možemo dati, a veliku ulogu u tome ima i to što vaše pismo pored samog problema ne govori mnogo o vašoj kćerki, ali čini mi se čak ni mnogo o samom problemu, osim da je u pitanju zlostavljanje. Mada pitanje koje mi se javilo jeste – koje je za vas rešenje ove situacije? Sličnost između situacija u obe škole, može biti slučajnost, ali često je praksa u psihoterapiji da upravo iz tih “slučajnosti” mnogo možemo naučiti. Stoga zapitajte se da li bi i vaša ćerka mogla imati odgovornu ulogu u tom nasilju, a kojih ona možda nije svesna i koje biste vi kao objektivniji posmatrač mogli da primetite.
Razmislite i o sledećim stvarima, a to su informacije koje nedostaju i koje bi mogle biti od značaja. Kakav je odnos vaše ćerke sa ostalom decom? Ima li prijatelje, drugarice, drugove? Kako dolazi do toga da se deca drugačijeg senzibiliteta ne stave na njenu stranu? Kako se dete ponaša u drugim socijalnim sredinama i kako je tamo prihvaćena? Na primer u sportu kojim se bavi, u društvu iz komšiluka, odnosno da li dete generalno ima teškoću da se adaptira na vršnjačku grupu ili je to bio slučaj samo u školama? Možda bi istraživanje u tom pravcu i razvoj socijalnih veština kod vaše ćerke mogao da bude od pomoći.
Deca nekad na svoje načine i potpuno nesvesno ponavljaju naša životna scenarija pa biste možda mogli pomoći i ako biste se kroz svoju psihoterapiju bavili temom bivanja žrtvom u svom iskustvu, životu i sudbini.
Ukazali ste na detetov uspeh u školi što verujem da znači da je dete mnogostruko nadareno, pa vas pozivam da tražite načina da verujete u nju, njene kapacitete i njenu sposobnost da uprkos teškoćama, pronađe svoj put. Pošto različitima i nadprosečnima, često sleduje ne rzarumevanje i ne prihvatanje, njena borba da se adaptira i razvije nove snage može biti dragocen deo njenog životnog iskustva.
Srdačno,
Ognjen Vukotić i Nikola Krstić