asked 12 years ago Suprug se, nakon tromesecne intenzivne svadje, iselio u januaru ove godine. Imam cerku od 10 i sina od 18 godina. Tokom ta tri meseca imali su konstantne zdravstvene probleme, koje smo resili homeopatskim lekovima. Posle toga, deca nisu mnogo pricala o svemu. U stvari, nisu uopste pominjali sve sto se desilo. Pre mesec dana, poceli su problemi sa cerkom. Inace je mnogo vezana za mene. U mesec dana cetiri puta se ponovilo isto. Place satima, zove me pedesetak puta na posao. Prica da je ne volim, da je brat ne voli. Zali se na mucnine i bolove u stomaku, pa zbog toga izostaje iz skole. Lekar opste prakse ju je pregledao, uradio analize, ali rezultati su dobri. Napominjem da je i ranije umela da odglumi zdravstvene probleme kad odluci da nesto sprovede. Najvise je pogadja kad ja izadjem. Sa suprugom sam sad u korektnim odnosima, decu, nakon presude suda, vidja svaki drugi vikend. Sto se mene tice, moze i cesce, ali ne zeli.Ne znam kako da se postavim, kako da joj pomognem. Brine me i sin, odnosno to sto sve drzi u sebi.
Psihoterapeut Team Staff answered 12 years ago Poštovana,
Razvod je svakako traumatičan događaj za decu, ali je svakako manje traumatičan od hornične izloženosti svađi bračnih partnera. Moguće je da vaša ćerka manifestuje neku vrstu posttrumackog sindroma i zapravo oseća dosta straha i neizvesnosti. Moguće je takođe da je ponašanje koje je razvila neka vrasta nastojanja da poseduje kontrolu nad situacijom, po principu: “Najsigurnija sam da ćeš biti uz mene ako mi nije dobro.” a da joj zapravo nedostaje vaša pažnja.
Ono što Vi možete učiniti, to su nastojanja da razvijate kulturu razgovorate sa njom. Razgovor imas za cilj da dete uči da prepozna, da respektuje i da izrazi ono što oseća. Ako vas optužuje da je ne volite, pitajte je zašto tako misli ili oseća. Nemojte brzo prelaziti na ubeđivanje da to nije istina. Najpre pokušajte da joj postaviote dovoljno pitanja kako bi shvatili šta se u njenoj duši događa i kako se ona zapravo oseća. Ako joj umesto razumevanja ponudite svoje nestrupljenje, nepoverenje i razuvaravanja, može se desiti da ima doživljaj da je ponovo napuštate, da joj neverujete, da je ne vidite, da niste tu za nju, da vama nije važno šta ona oseća, odnosno da je zapravo ne volite. Jako je, dakle, važno da uložite dovoljno napora da prvo osetite kako je zapravo njoj i da respektujete to što ona oseća. Ako vam za to ne bude dovoljan jedan razgovor od sat vremena, recite joj da vam treba vremena da razmislite o svemu i da bi ste želeli da nastavite razgovor sutra. Važno je, dakle, da razgovor ne bude predug i da se ne pretvori u vaše predavanje (monolog) i ubeđivanje. Krato joj recite da je ona vama važna, najvažnija na svetu, i da zato hoćete da je slušate i da joj postvljate pitanja sve dok ne budete sigurni da ste je razumeli.
Takođe bi pomogla bilo kakva aktivnost u kojoj ste vas dve posvećene jedna drugo, s radošću i zadovoljstvom. Neki zajednički rituali, zajednička igra, nešto gde bi ste vas dve bile upućene jedna na drugu s zadovoljstvom i uživanjem. Ako Vi nemate ideju, pitajte nju šta bi želea da vas dve i samo vas dve radite zajedno. Kada nema dovoljno kvalitetnog zajedničkog vremena, deca se osećaju kao da ih ne volimo jer nismo tu za njih.
Kada ne znaju kako da prepoznaju i izraze svoje emocije, deca su sklona da ih odigravaju. U onoj meru u kojoj uspemo da im pomognemo da prepoznaju, izražavaju i respektuju svoje emocije (respektivati znači imati pravo na njih kao i na svoj subjektivni doživljaj stavrnosti), u toj se meri potreba za odigravanjem povlači, a deca osećaju da ih vidimo i da smo tu za njih, odnosno da ih volimo.
U celoj stvari treba će vam dosta strpljenja, a svakako možete potrežiti i podršku psihologa ili psihoterapeuta. Deca vole kada se odrasli njima bave na blag i prijatan način.
Srdačno, Nikola