U zajednici sa mojim detetom iz prethodnog braka smo 2 godine. Njegovo dete dolazi redovito. Trenutno cekamo zajednicku bebu. Ukratko,od pre godinu dana je poceo da se zali na ovakvu zajednicu i da tesko prihvata. Bila sam uz njega za svaki otvoren razgovor i pokusavala shvatiti da neko teze “plovi” kroz ovakve zajednice i davala vreme da se stvari stave na mesto. Delovalo je obecavajuce.
Osoba je koja povredjivanjem mene i meni bliskih ljudi misli da ce sebi olaksati svoje neuspehe i smanjiti patnje. Moje misljenje…Kako pomoci i izboriti se a ne zeli strucnu pomoc? Uzasno je konzervativan tip. Poslednje izjave su da nikada nece i nemoze prihvatiti da gleda tudje dete u svojoj kuci a svoje ne. Pritom,nije za soluciju da uzme starateljstvo nad svojim detetom,prevelika mu je obaveza…Svaki njegov konflikt sa bivsom ili detetom,svaki njegov bol koji prozivljava resava vredjajuci mene i moje dete koje sve vise ignorise. On bi da zivimo sa nasim detetom i da smo se sreli mnogo ranije jer me navodno voli ali ovo ne moze da prihvati. Dete je na putu,da se desilo ranije,okrenula bih mu ledja.Sad…kud sad? Kako resiti a on ne zeli bracno savetovaliste i tome sl. Mogu li ja sama?
Ne znam kako da ukratko predocim problem,ali nadam se da sam uspela.Kao sto i sam kaze,kad smo svi na okupu oseti se tenzija u vazduhu. Ja je odetim i kada smo u troje…
Hvala na paznji i Vasem savetu unapred.
Zao mi mog deteta,a kako pomoci…?
Poštovana,
Ako nam, u komunikaciji pođe za rukom da budemo racionalni i konstruktivni, ako ne dozvolimo emocijama da nas preplave, ako se ne rasplinjavamo i vraćamo se na temu i svoj cilj, ako smo uporni i ne reagujemo mnogo na sabotirajuće inpulse druge strane, mogu se postići izvesni ograničneni efekti.
Naša sposobnost da napravimo distancu u dnosnu na svoje ciljeve, da slušamo bez pokušaja da rešavamo. Do pokažemo drugoj strani da je razumemo bez otvorenog nastojanja da je promenimo takođe daje izvesne rezltate. Kada uspemo da slušamo neutralno, ne zauzimajući opozitni stav, self našeg sagovornika se ponekad sam integriše, tako što sagovornik počne osećati potrebu da stvari poglkeda i iz drugog ugla.
S druge strane potrebna nam je i sposobnost da jasno i nedovosmisleno iskažemo svoje potrebe i osećanja i postavimo svoje granice na način koji nije optuživački i ne govori o partneru nego o nama.
Veoma je važno tračno i precizno znati šta je ono što želimo da tražimo od druge strane. “Želim da me voliš i da više pokažeš da ti je stalo do mene i moga deteta.” Ovo je na primer veoma neodređena i nejasna poruka. “Želim da me ponekad pohvališ s radošću i da bar jednom nedeljno odvojiš sat vremena kako bi se mojim deteom igrao te i te igre, znaš da ona to voli da radi sa tobom.” To je već mnogo određenija i preciznija poruka.
U psihologiji obično uvežbavamo upotrebu “ja-poruka” umesto “ti-poruka”. Na primer umesto: “Ti si sebičan jer radiš/ne radiš to i to!”, mžemo reći: “Kada radiš/ne radiš to i to ja se osetim kao da te nije briga za mene.” “Ti” poruke imaju optužujući tom i uglavnom izazivaju odbrambenu reakciju. “Ja” poruke bi trebalo da umesto optužbe partnera informišu šta se događa u našem subjektivnom doživljau kada on nešto čini ili ne čini.
Nažalost sve ove tehnike komunikacije veoma su zahvetve, traže ozbiljan trenin i veoma ih je teško primeniti u partnerskom odnosima, gde po pravilu sve vrvi od emocija, nerazumevanja i međusobnog prebacivanja krivice.
Kako je naša moć da menjamo druge veoma mala, neiscrpno područje koje nam stoji na raspolaganju je rad na sebi. Ako nije naročito realno da se vaš partner promeni i ako želite da idalje ostanete sa njim, vaša pozicija neće biti nimalo laka i biće vam potrebno mnogo rada na načinu da je prihvatite i da u njoj nađete smisao.
S poštovanjem, Nikola