Imam 17 godina i 4. sam godina gimnazije i sledece godine namervam dda upisem fakultet. U poslednje vreme osecam totalni besmisao svega sto radim, svakom uspehu kom bi trebalo da se radujem, ne pridodajem mu nikakav znacaj. Poceo sam i previse da razmisljam o tome kako je uzaludno i postojati a kamoli bilo sta raditi. Imam suicidne misli, Ne citam vise ni knjige kao pre koje su me ispunjavale i predstavlje mi beg od realnosti. Ne mastam vise ni o putovanjima kao ranije, a oduvek sam govorio kako jedva cekam da krenem da zaradjujem kako bih mogao da putujem sto vise. Sada ceo taj svet maste odbacujem i prisiljavam sebe da se pomirim realnoscu, a tu opet nista zanimljivo ne pronalazim-samo gomilu ljudi koje muce neki drugi problemi, deluju mi dosadno ili mozda i ja nemam vise volje da ih slusam. Roditelji primecuju da stalno cutim, udaljio sam se od njih jer bas ne volim da pricam sa njima o svemu ovome, deluju mi nezainteresovano. Svaki dan mi se uopste ne razlikuje od zivota neke obicne zivotinje, sve se uglavnom svodi na prezivljavanje-hrana i spavanje. Ni kod mojih roditelja nije nista bolja situacija, samo su na relaciji posao-kuca i kada vidim njih sa toliko godina da ih nista ne ispunjava jos vise se ubedacim i uplasim se da cu i ja da vodim isti takav dosadan zivot u njihovim godinama. Da napomenem da me sve ovo jos ne remeti u ucenju, uspevam koliko toliko da obavljam sve obaveze, ocene su mi odlicne, ali ne znam koliko ce to jos da traje. Vikendima pronalazim utehu u alkoholu, a dok sam u skoli samo se dosadjujem, ne mogu da se skrasim na jednom mestu, losa mi je koncentracija i onda stalno pricam nesto sa drugima o nekim nebitnim temama tako da imam utisak da ih zamaram i opterecujem. Postao sam labilan, misli mi lete, trudim se da slusam druge dok pricaju ali se na pola razgovora iskljucim i nemam pojma sta je taj neko rekao ili me verovatno i ne interesuje. Shvatam da imam negativne stavove prema svetu i zivotu uopste ali ne znam kako to da promenim.