asked 9 years ago
Poštovani,
obraćam vam se u vezi sledećeg problema. Mlađi sin uzrasta 7 godina krenuo je u školu u septembru i nakon mesec dana i dalje ima problem sa adaptacijom. Naime problem je sledeći: prve dve nedelje je plakao svakog dana u školi, a sada plače povremeno u školi ali je počeo noću da se budi i neutešno plače u serijama od po pola sata. Razgovaramo sa njim svakog dana i u priči ima napretka ali se to ne vidi dovoljno u praksi. On ima blokirajući strah da nešto nije razumeo, naučio, uradio za domaći itd. Juče smo imali razgovor sa učiteljicom i ona misli da je dosta bolji nego u početku ali mene plaše njegove promene u ponašanju kod kuće. Ponašanje varira od euforije (neumerene radosti) , brige i tuge do traženja razloga za neraspoloženje u bolu (grlo,zub, stomak). Inače teško podnosi poraz i jako se ljuti i besni kad gubi. Htela bih da ga dovedem na stručni razgovor sa kompetentnom osobom pa vas molim za savet kome da se obratimo?
Srdačno,
Tamara*
Radi zaštite privatnosti admin je uklonio prezime.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Podržao bih vas da potražite stručnu pomoć, ne zato što je ponašanje vašeg mališana nešto naročito, već zato što je to prilika da on i Vi mnogo dobijete na razne načine.
U ovakvim situacijama velika zamka za roditelje je strah od procesa koji se u deci događaju. Naravno, strah i zabrinutost drugo su ime za roditeljstvo i sasvim su prirodna stanja. Problem nastaje kada nemamo prostor u kome bismo ih prorađivali. Tada se od ovih osećanja branimo tako što smo usmereni na nastojanje da ubedimo dete da njegov doživljaj stvarnosti nije ispravan kako bi prestalo sa ponašanjima koja vidimo kao problem. Drugim rečima, sve bežeći od svojih strahova pozivamo dete da guši svoje strahove, a da ih nije ni izbliza dovoljno procesiralo. Ugušeni strahovi zatim izbijaju na površinu na neke druge načine, koji su još dalje od svesti i dete više nije u stanju ni da artikuliše šta oseća, pa “izlaz” traži u psihosomatici. Javljaju se grčevi u stomaku i tako dalje. Iznenadili biste se koliki broj naše dece ima ovu vrstu problema a da se na to uopšte ne obraća pažnja.
Detetu je svakako potrebno da čuje našu procenu realnosti. Na primer, da greške zaista nisu opasne jer uz pomoć njih učimo. Ako međutim mi sami negde duboko u sebi ne verujemo u to jer se zapravo veoma plašimo za svoje dete, ono nam neće verovati. Tada je potrebno da prorađujemo svoje strahove.
Još više od naše ocene stvarnosti, makar ona bila dobrim delom autentična, detetu je potreban prostor da prorađuje svoje doživljaje i svoja osećanja. Umesto da ih guši, terapija je prostor u kome može da ih iskaže do kraja profesionalcu koji se mnogo manje plaši nego roditelj i koji sa ovakvim procesima ima iskustva. Ovakvo iskazivanje i respektivanje detetovih doživljaja odvija se kroz pričanje priča, igru, crtanje, glumu, nalaženje kreativnih solucija u igri, integraciju drugačijih rešenja kroz simboličko predstavljanje…
Na ovaj način dete dobija potvrdu realnosti svojih doživljaja i mogućnost da ih izrazi i kroz izraz obradi i reorganizuje, što stvara važno iskustvo potvrđenosti i vraća osećaj adekvatnosti i kompetentnosti. Roditelj paralelno dobija podršku da se usmeri na svoje procese i da sa njima čini isto, kao i neku vrstu obuke u tome kako da i detetu i sebi da prostor za metabolisanje neprijatnih stanja. Naravno, ovakav jedan poduhvat može tražiti značajno vreme i razne vrste ulaganja.
U našem timu, radom sa decom bave se koleginica Valerija (Zemun), koleginica Brankica (Bežanijska kosa) i moja malenkost (Vračar, Petlovo brdo). Naše profesionalne biografije možete naći na strani [url=http://www.psiho.slavisa.us/saradnici.html]”saradnici”[/url].
S poštovanjem,
Nikola