Postovani,
Zbog ceste nervoze koju ispoljavam i uticem negativno na muza i decu (deca su kmezava, muz je anksiozan) obratila sam se neuropsihijatru. Nadala sam se (iako su velike guzve) da cu moci da se izjadam na miru i da cu ici na nekoliko razgovora i resiti problem. Posle 3 minuta mog “jadanja” zena je rekla – prestajes da dojis i dolazis po terapiju! Uprkos mojim nastojanjima da ipak pocnemo sa razgovorima, dr je insistirala da je za mene bolje da pijem lekove. Rekla je da bi mi razgovor pomogao mozda da sam se javila mesec dana nakon porodjaj i da je sada kasno. Naravno – ja odlucujem hocu li.
Ali moja beba ima 6,5 meseci, bas tesko prihvata nemlecnu hranu, mlecne formule sam vec pokusavala da mu dam, jer je slabo napredovao, ali odbija. Ne mogu detetu uskratiti osnovni izvor hrane. Starijeg sina sam prestala dojiti zbog druge trudnoce sa 13,5 meseci i bila sam veoma tuzna zbog toga, a on je vec jeo sve i pio i kravlje mleko.
Elem, imam dijagnoze F32 i F40. Napisala sam poduzi spisak svojih muka, a od toga doktorki ni trecinu nisam ispricala. Ali nije strasno u glavnom je sve povezano i vrti se u krug… Evo sta je u pitanju:
Imam dvoje dece. Decake od 2,5 god i 6,5 meseci. Osetljiva sam na plac, a stariji sin je veoma placljiv otkako se rodio. Jos u porodilistu je bio najglasniji i nije prestajao da place (druge bebe su ponekad plakale, on stalno). Sada kad cujem i nagovestaj da ce jedan od njih da negoduje uhvati me nervoza i talas toplote mi raste iz stomaka prema grudima i pojacava mi se puls. Automatski pocinjem da grdim. Plasim se da ostanem sama sa decom, jer ne mogu u isto vreme da zadovoljim obojici potrebe i obavezno jedan place ili kenjka, a ja to ne mogu da podnesem. Mali bi spavao, ali dokle god se stariji mota tu on ce da zeva u njega, onda starijem pustim crtani ne bi li sedeo miran dok malog ne uspavam. Onda me grize savest sto sam ga ostavila ispred tv-a. Kad malog spustim da bih starijeg hranila ili mu pomogla da se obuce, piski, poigrala se sa njim – bilo sta, mali naravno posle nekoliko minuta pocinje da place. Zeli i on paznju. I meni krece talas i nervoza. Onda pokusavam obojicu da zabavljam, da ih zajedno ukljucim u neku igru, ali mali je previse mali, stariji mu ne da igracke, ako ga spustim na pod, pokusava kao slucajno da ga sutne i tome slicno. To su sve sitnice koje se non stop desavaju, tako da sam ja konstantno napeta. Da ne spominjem posao po kuci koji me ceka i nervira me da gledam dzumbus, a tek kad deca zaspu uvece mogu da rasklanjam-ako i ja ne zaspim. Ako zaspim grize me savest sto nisam sredila, ako sredim grize me savest sto nisam spavala jer evo vec 2,5 god mi je san poremecen totalno i non stop sam iscrpljena i premorena. Muz mi je dobar, pokusava da pomogne, a ja se istresem na njega za glupost pa mi je posle krivo. I on je poceo da se zali na bolove u grudima, i nikako da mu nadju uzrok i lek. Pretpostavljam da sam ja uzrok. Ali on to nece da prizna. A i on je pod pritiskom i na poslu i kuci. Kuci ja nervozna i deca, a na poslu plata kasni, pa ga usmeno obaveste da mu je plata smanjena pre 4 meseca sa 30 na 26 hiljada, kao da i tih 30 nije nedovoljno. Moja firma je otisla pod stecaj, da ne pisem sad koje se tu zavrzlame desavaju i da nikako meni moje bolovanje da isplate… Znaci gomila finansijskih problema, razmazena deca, ja u zarobljenistvu, izlazim iz kuce malte ne samo kad vodimo decu kod lekara, a u kuci dzumbus sa kojim ne mogu da se izborim. Ne racunam setnju po ulici i dvoristu kao izlazak, jer smo dalje od grada i civilizacije. Setnja je iskljucivo u svrhu zabavljanja dece. Mene vise ne ispunjava. Osecam se zarobljeno, bespomocno i nesposobno. Sigurno nisam jedina koja ima malu decu sa malom razlikom u godinama i divim se zenama koje mogu da se nose sa tim. Meni je mnogo tesko. Imam pomoc, svekrva je tu, ali kad god je stariji sin sa njom mene grize savest sto opterecujem zenu. Zivimo pod istim krovom, svekar i svekrva u prizemlju, mi na spratu i ona kuva (ja jos nisam bas naucila, u glavnom smandrljam neki dorucak i veceru za nas, a ona rucak za sve) i dosta nam pomazu finansijski. Zbog svega toga imam komplekse, jer smo im na teretu. a kada stariji sin ode kod bake, ona mu pusti crtace i on moze ceo dan da sedi i gleda. Pokusavam to da svedem na minimum i u borbi protiv crtaca imam utisak da bebu zapostavljam. Slabo napreduje, ide na terapije kod fizioterapeuta zbog hipotonije i nikako da mu se poboljsa stanje. Sada mu ni kukovi nisu u redu, pa sam morala posle 2 meseca da mu vratim sirok povoj… A opet, stariji je imao fras pre godinu i po dana i od tad i kad mu od igranja i skakanja trenutno skoci temperatura na 37, ja se tresem ispadaju mi stvari iz ruku, sva se izgubim. Naravno, za to krivim sebe, jer nisam znala kako da lecim dete, a to mu je prva temperatura u zivotu bila, nisam ni mogla da znam. Ja nisam nikad bila bolesljiva i jednostavno nisam imala iskustva sa obaranjem visokih temperatura. Nisam ni znala da je temperatura preko 40 opasna!
I kako da ne budem napeta? I iskompleksirana? I demoralisana? I nesrecna? Trudim se, pokusavam starijeg da spasim crtaca, virsli i sl., pokusavam malog da podstaknem da se bolje razvija, pokusavam da odrzavam makar osnovnu higijenu u kuci, ali mi nikako ne ide od ruke. Na svoje potrebe se odavno ne obazirem. Ugojila sam se i nemam ni sta da obucem, a nemam ni para ni vremena da kupujem garderobu. Lose izgledam, lose se osecam, sve mi se naopako desava ma koliko se trudila. Iz studentskog zivota, slobodnog, otvorenog presla sam u porodicni,pun problema, presla sam u zatvor u maloj sredini. Muz i ja smo postali cimeri u jurnjavi da prezivimo i da se izborimo sa decom. Vise skoro ni ne razgovaramo kao ljudi. Sve nesto usput na brzaka. I onda zaboravljamo neke vazne stvari… Ne mogu da prihvatim nikako da sam toliko nesposobna i da ne mogu da se izborim. A u stvari, kad se osvrnem, shvatim da sve uspevamo nekako. Samo ja umisljam da nista nije kako treba. I umisljam da drugi koji su uslicnoj situaciji sve to rade olako i da im sve ide od ruke i da su bezbrizni. To je nemoguce! Jer i mene kad komsinica sretne dok setam decu, ja joj delujem fina, prijatna i nasmejana. Procaskamo malo, sve je divno… Nemam nikakvih tenzija naizgled. Verovatno se i drugi muce kao mi, a meni spolja izgledaju bezbrizni.
Poenta je da sam ja svesna, nisam izgubila totalno razum i mislim da mogu da izdrzim bez lekova, zbog bebe. Nekako mi je to bas krajnja nuzda. Situacija u kojoj sam je uobicajena kod 80% stanovnistva, samo ludi to prihvataju i ispoljavaju drugacije. Jesam nervozna i lako planem, ali to je moj ventil. Neko pije, pusi, drogira se, neko trenira, neko se prejeda… Ja ne. Ali eto imam kratak fitilj.
Samo mi nije jasno, kako dr moze da postavi posle 3 minuta razgovora dijagnozu kompleksne bolesti? Da li je to samoda me se otarasi, jer sam jedna u nizu, ili sam ipak dosla do dna? Meni se cini da mogu jos malo da izguram i da pokusam da se kontrolisem u ispoljavanju besa