U vezi sam sa deckom vec 4 godine, juce nam je bila godisnjica. Medjutim, za ove 4 godine mnogo puta smo raskidali, pokusavali nesto sa drugim partnerima, ali to nikad nije dugo trajalo, uvek bismo se vracali jedno drugom. Sve je pocelo od perioda kada ja nisam bila sigurna sta zelim, on mi nikad nije bio dovoljno dobar, uvek sam zelela vise od njega, smetale su mi njegove sale, uopste njegov smisao za humor mi ne odgovara, niti imamo mnogo zajednickih interesovanja, sem sto su nam duse slicne, u teskim trenucima smo najveci oslonac I prijatelj jedno drugom. I to je ono sto volim kod njega. Ali u tom periodu sam razmisljala kako mogu boljeg da nadjem, kako se sa njim samo svadjam I s druge strane, postalo mi je dosadno, koliko god se on trudio, obilazili smo razna mesta po Beogradu. Onda se on zaljubio u koleginicu sa faksa, raskinuo sa mnom, bio s njom 2 meseca, ali se meni sve vreme javljao I govorio kako ne moze bez mene. Posle nekog vremena smo se ipak pomirili, ali se ista stvar desavala svake sledece godine, ja sam njega ostavljala, nalazila drugog momka, I on devojku (kaze kako ne moze da bude sam). Sada vise ne znam sta da radim, on bi da sve popravimo, cak I da pocnemo zajedno da zivimo, ali ja vise ne verujem da ikada vise mozemo imati poverenja jedno u drugo. S druge strane, mozda ja njega I ne volim, zasto bih inace stalno preispitivala I sebe, I njega?
Izvinite na ovako dugackoj poruci, ovo je zaista najkrace sto sam mogla. Hvala unapred!