Poštovani,
Zbog nezadovoljstva svojim životom ovde, planiram se odseliti u inostranstvo. Brine me kako ću to saopštiti roditeljima i kako ću reći bliskom rođaku kog kojeg trenutno radim da napuštam posao. Završila sam ekonomski fakultet pre šest godina i nisam se uspela zaposliti u struci. Tako da me je ovaj rođak pozvao raditi kod njega, da ne bih sedela kući. To cenim, jer je njegova oblast pravo, a manjim delom ekonomija. Plata mi je ispod proseka, a nisam prijavljena da radim. A ja se nikad nisam žalila, jer oni su meni učinili uslugu da ne sedim kući, pa eto prelazim preko toga što mi ne ide radni staž. Radim već tri i po godine tako. Moj deo posla je manjim delom ekonomski, tj. ono za šta sam se školovala, a većim delom pravni poslovi po obrascu koje svako može naučiti. Smatram da svako po zakonu treba da bude prijavljen da radi, ali da ne ispadnem nezahvalna. ne žalim se. Zbog toga sam upisala pravni fakultet da bih napredovala na tom radnom mestu, ali me ne interesuje da studiram i nemam koncentraciju da učim posle posla, jer je to po mom mišljenju težak fakultet. Zbog tog nezadovoljstva, počela mi se javljati knedla u grlu i loš san. Sasvim slučajno sam naišla na zanimljivu stvar da kao student mogu otići u inostranstvo. Prijavila sam se i počela učiti jezik. Učenje jezika mi je veliko zadovoljstvo. Razmatram i mogućnosti za trajni ostanak tamo. Sad mi je problem kako saopštiti mojima da odlazim. Pre nego sam upisala pravo, govorili su mi kako ćemo mi da budemo super kao jedna porodica da radimo. Ali problem je što moji kriterijumi šta je dobro nisu isti kao njihovi. Mislim da bih kada završim fakultet imala prosečnu platu u Srbiji i radni staž. Mislim da nije vredno truda da uložim još tri, četiri godine na studiranje, jer sam upisala fakultet prošle godine i da učim za pravosudni ispit. Toliko izgubljenih živaca da bih radila za prosečnu platu, koja je i sami znate bedna u Srbiji, i radni staž. Takođe, nemam motivaciju da učim, jer pravnici sa kojima radim, nisu zadovoljni, pa zašto bih se mučila da budem kao oni. Radni staž su dobili samo kad su ucenili šefa da će otići. Međutim, ne nalazim na razumevanje roditelja, kad kažem da bih želela otići. Oni smatraju da je super što radim kod nekog svog i što tu imam sigurnost i opuštenost, koju drugi nezaposleni u Srbiji nemaju. Zato imam stalnu nelagodu kako saopštiti šefu da odlazim. Imam osećaj knedle u grlu i ne mogu da spavam od tog straha da li će se oni osetiti izdanim, a ja ispasti nezahvalna. Razmišljam i da ne budem do kraja iskrena, nego da kažem da odlazim kao student preko neke aktivnosti, a ne na rad. To mi stvara takvu brigu, pa se pitam da li mi možete nekako pomoći.
Srdačan pozdrav,