Upravo stojim u gradu i čekam autobus,skinula sam naočare za sunce da proverim da li će mi svanuti pred očima, da li ću bar malo živnuti, ali dočekalo me je sivilo, ne vidim jarkost boja, nisu me obradovali zraci sunca, kao da mi je neko prevukao crnu zavesu preko očiju, ne mogu da se trgnem i progledam…To mi je bio jasan znak da sam u depresiji što me je još više uplašilo.
Imam 19 godina i već neko vreme ne mogu da se izborim sama sa sobom..Studiram, prva sam godina i bliži se ispitni rok, treba da učim, a nemam nikakvu motivaciju, ništa me ne pokreće, ničemu se ne radujem, stvari koje su me pre činile srećnom sada me ne čine, u julu idem na more posle 13 godina,a ne osećam nikakvu sreću iako se svi oko mene raduju. Život teče pored mene, a ja stojim u mestu…kome da se žalim? Koga da opterećujem svojim psihičkim stanjem kad niko neće razumeti jer ne znam ni ja šta mi je. Imam sestru bliznakinju i ja sam uvek bila ona nasmejanija, pozitivnija, odlučnija. Mama mi je uvek pričala da kada se desi problem neki, ja sam ta koja uliva sigurnost, kojoj veruje kada kažem da će sve biti u redu, a ko će meni sada da kaže sve će biti u redu? Ne smem da se raspadnem kući pred roditeljima, sestrama, babom, dedom, tetkom, svi su oni pozitivni ljudi vredni divljenja koji su uvek bili tu za mene, uvek i kako treba da im vratim? Da im kažem da sam u depresiji, da vrištim na sav glas da mi je potrebna pomoć, da sam se zamrsila u tamnu zavesu koja mi ne da da progledam, da u meni buja tuga, nepoštovanje prema sebi, frustracija, osećaj bezvrednosti, beznadežnost…Izbegavam ljude, jutros sam trebala da idem sa sestrom do grada, a ja sam joj rekla da ide kako bih ja isla sama sledecim autobusom jer mi ne prija drustvo, ne bih mogla da se izborim sa njenim osuđivanjem kada bi videla u kakvom sam stanju, da sam ćutljiva, da izbegavam bilo čiji pogled zbog sopstvene nesigurnosti da mi je osmeh zamenio grč na licu, da su mi oči pune tenzije i suza. Jednim delom i ona je odgovorna, ali ne i kriva za moje stanje. Neke njene reči me užasno pogode, kao npr kada mi je rekla da joj je žao kada vidi ‘na šta ličim’, da je nesigurna u sebe zato što gleda mene itd…niko ne može da te ubije onoliko koliko mogu tvoji najrođeniji u to sam se uverila, a mene je najviše ubila moja sestra bliznakinja, uništava svaku pozitivnu sliku koju se trudim da gajim o sebi, i očajnički se borim da se iščupam, da ugušim taj glas koji mi govori da sam bezvredna i nikakva, da se odbranim od svih tih reči, ali ta borba me je iscrpela. Znam da ona verovatno sve to kaže u afektu, u trenutku svađe i više možda ne razmišlja o tome, ali meni ostaju trajne ppsledice. Boli me što sam nemoćna da sebi lupim šamar i osvestim se. Boli me što sam došla u fazu da se rasplačem zbog najgluplje sitnice i onda kada me mama pita zašto plačem i kada mi kaže da uvek mogu da računam na nju i da ništa nije vredno mojih suza tada zajecam još više…Pritislo me je sa svih strana, fakultet za koji ne znam kako da se sastavim i završim ga, a tek sam na početku, drugarice jer ne mogu da računam ni na jednu u potpunosti, ljubavni život koji mi je dno dna…pokušala sam da nateram sebe da izađem sa jednim dečkom ali taj sastanak nije dobro prošao, nismo nastavili da se čujemo što me je još više dotuklo iako me briga za tog dečka, delovalo je negativno na moje vec poljuljano samopouzdanje. Pre par dana sam videla dečka sa kojim sam bila više od god dana u vezi, koji me je voleo više od sebe, i taj dan prvi put mi se nije javio niti bilo šta preduzeo, jedva da me je pogledao…pustio je, zaboravio me je. Još jedan razlog koji doprinosi mom krajnje očajnom stanju je baš to što ne mogu da dopustim prošlosti da ode, ne mogu da se pomirim sa tim da ljudi koji su nekada bili deo mog života sada nastavljaju dalje bez mene. A najgore je što sam ja kriva za to, najgore je što sam ga ja oterala od sebe pod izgovorom da želim da se iživim..a od kad smo raskinuli ne da sam živela nego nisam mrdnula sa mesta..plašim se da više nisam sposobna da ostvarim bilo kakvu emotivnu vezu…Glava mi puca, ne znam šta da radim, ne želim da se raspadnem u paramparčad pred sestrom koja me je najviše povredila i onda da slušam njena izvinjenja, kad se tanjir slomi izvinjenje mu ne pomaze…O smrti često razmišljam, ali o samoubistvu ne, jer verujem u Boga, i znam da mi samoubistvo nece skratiti muke jer nismo mi ti koji odlucujemo da li cemo ziveti ili ne, vec Bog.. Trudim se da spas nađem u veri, pored toga znam toliko pozitivističkih citata koje redovno prepričavam drugima ali teško je primeniti ih na sebi..Svesna sam da moram da živim, da mi neće biti dobro ako se ne trgnem, da ću pući u milion komadića i da ništa od mene neće ostati…svesna sam da moram da zivim jer sam do skoro zivela, volela sunce, smejala se, imala decka, drugarice, tesila druge, drugi su tesili mene, ali bila sam srecna, lepa, zgodna, pozitivna, pozeljna, sigurna u sebe, u svaki svoj pokret i korak, niko nije mogao da me poljulja, a sada su me gurnuli toliko jako da sam pala na kolena. Opet kazem, niko iz moje okoline nije kriv, sama sam kriva sto ne znam kako da se izborim, uzalud i tetovaza na mom ramenu koja kaze ‘….i na kraju shvatis da heroj zapravo lezi u tebi…’, nista mi ne pomaze. Najvise me boli sto sam se nekada cudila kada cujem da su ljudi u depresiji, govorila sam ‘ ja nemam vremena za depresiju pored toliko stvari koje moram da uradim’ a sada sam upravo ja jedna od njih.. Volela bih ako mozete da procenite iz ove price koliko je moje stanje ozbiljno, jer se zaista ne osecam dobro, čula su mi otupela, ne čujem kada mi neko nešto priča, rasejana sam i ne vidim bistro, kao da sam u nekom snu, širim oči da bolje vidim ali ne pomaže. Ja zaista ne želim da se predam ovom stanju i krvnični se borim jer znam da sam upala u tu neku crnu rupu iz koje zelim sto pre da izadjem, ali se plasim da cu sto se vise budem opirala sve vise tonuti, zato mi recitena koji nacin uspesno da se izborim? Znam da sam od svih problema napravila bauke, znam da ne razmisljam trezveno i da mi je razum pomucen…Čak nisam sigurna šta je ovo jer pre dve nedelje sam pozonula i plakala, juče i danas mi je strašno loše, a prethodnih dana sam nekako uspevala da plutam na površini. Nekada me pogode sivi, losi dani, a nekada bledo žuti, oni malo bolji kojih ima više ..ali uglavnom sve je bledo,a ja želim jarke boje, želim ponovo da se smejem i žibim bez depresije koja mi diše za vratom i davi me čim se malo nasmejem…

Želela bih, ponavljam, da mi kažete težinu mog stanja jer se užasno plašim da ne postanem beznadežan slučaj (slažite me da je sve u redu sa mnom, da sam dobro, placebo kod mene odlično funkcioniše, možda je to i jedini način da ponovo oživim) i da li vredi boriti se sa depresijom? Na koji način? Da li je moguce pobediti je u tisini, da niko ne zna da se uopste borim? Da li je moguce otarasiti je se zauvek, jer nikako ne zelim da je vucem godinama ili da se periodicno vraca a to se desava kako su govorili ljudi cija sam iskustva sa depresijom citala? Molim vas, recite mi par reči koje će pozitivno delovati na mene…neka budu dve reči, ali jake i delotvorne jer ja više ne znam sta ću…..
Hvala unapred 🙂