Poštovani,
Kad sam bila mala u školu su me maltretirali saučenici. Bila sam jako mirna i tiha i to ih je iritiralo. Kad sam pošla u srednjoj školi postala sam sušta suprotnost. Bila sam najglasnija od svih, uvek sam nekoga zadirkivala i smarala. Inače ne živim s ocem, nego sa mamom i ujakom a oni su se uvek žestoko svađali predamnom još od mojeg najranijeg detinjstva. Sećam se da mi je to jako smetalo i ja sam počela na isti način da se ponašam. Baba i deda su umrli maltene predamnom i počela sam da zamišljam da imam i ja neke bolesti i uvek sam išla kod lekara, a ništa mi nije bilo. Isto sam se plašila da ne umre neko od mojih i razvila sam OCD misli. Svojevremeno sam imala i napade agresije, koje su postajale sve češće. IQ mi je bio natprosečan, al zbog nedostatka koncentracije sam imala potečkoče sa učenjem.
Pre nego što sam završila srednje obrazovanje u istom mesecu sam se potukla nekoliko puta, na kraju sam napala i nekoliko profesora i dobila ukor. Morala sam da posetim psihijatra, kako bi mogla da zaokvirim godinu, to je bio uslov da mi poprave vladanje.
Otišla sam i doktorka mi dijagnostikovala velika depresivna epizoda sa psihozom i prepisala mi je paxil i xanax. To sam pila više od godinu dana i postala sam sasvim normalna. Nisam imala kompulzivne misli, agresija je nestala kao i fobije od smrti. Ali, počela sam da osečam da mi terapija ne prija zato što nisam mogla da govorim najnormalnije, prosto rečeno – osečala sam se glupom.
Kad je zaključila doktorka da sam ok, smanjivala mi terapiju i isključila mi je. Ali nastao je novi problem – razvila sam GAD. Dva ili tri meseci sam imala strašne napade, nisam mogla da sedim na predavanjima, hvatala me fobija zatvorenog prostora sa svim simptomima anksioznosti. Promenila sam doktorku i nova mi je prepisala Lexapro bez sedativa. Simptomi anksioznosti su nestali, ali kako mi povećavala terapiju, tako sam razvijala manične epizode. Lekar je odlučio da nemam više potrebe lekova, a i ja sam se uplašila da ukoliko ih ceo život pijem, dete mi se može roditi sa defektom, kad bi planirala zatrudneti. Nisam pila tri meseci i odjednom su mi se vratili svi simptomi anksioznosti. Nisam mogla da sedim na predavanjima i zbog toga pao mi je prosek. U međuvremenu sam se preselila kod dečka i nakon nekog vremena počela sam da imam napade posesivnosti, strah da me vara, izmišljala sam situacije kako me vara sa bivšom nekom curom za koju mi je sto put objasnio da ni voleo ni je. Bio je 24-7 sa mnom i nije imao ni vremena da me vara. Posle sam počela sa osečam krivnju i izvinjavala se. Al napade agresije su postajale sve veče i opasnije. Počela sam i fizički da ga napadam i pravila sam scene na svaki korak. Mislim i on je bio do nekle kriv zato jer je počinjao da me nešto provocira i onda ja planem. Prebacio se u drugoj firmi, i počeo da radi mnogo duže, tako da sam se vratila kod mojih, al ipak se gledamo stalno. I kad god da se vidimo meni se isto dešava.
Htela sam nešto da radim preko leta, al bojim se svoje anksioznosti koji nastupaju kad sam među ljudima i kad trebam da pokažem odgovornost. Sedim kuči po celim danima i mi je jako teško što ne mogu da radim. Svađe s dečkom su sve ozbiljnije i u tim trenucima ne razmišljam baš normalno, nego bukvalno želim da ga uništim. Bojim se napuštanja a volim ga i ne želim da ga izgubim. Znam da ćete da mi kažete da moram da pijem tablete al tada se osečam zatupljeno i bojim se da kad želim da zatrudnim dete da mi bude sa nekom vrstom ASD ili neki defekt. To ne bi nikad sebi oprostila.
Molim vas pomozite mi!