Poštovana,

Mogu da razumem vaš strah i vašu zabrinutost. Mislim da su to sasvim prirodna osećanja svakog roditelja.

Ipak već odrasla deca jednostavno moraju grešiti u životu a da im mi često ne možemo pmoći. Njima je važno da sama okuse svoja razočarenja i da iz njih uče. Ono što je do nas to je da ih sačekamo i ohrabrimo kada padnu. Najviše im pomognemo ako vidimo njihove kvalitete (npr. humanost, strpljenje, spremnost da se voli, inteligenciju) i ako verujemo u njih. Onda ne stojimo spred njih da bi ih zaštitili, tako da nas oni moraju gurati sa svog puta, već stoima iza njih da ih ohrabirmo da koračaju dalje i suanu kada padnu. Kako vreme prolazi uloga roditelja je sve više savetodavna a sve manje kontrolišuća.

Sa svojom zabrinutošću i strahom moramo se, koliko god je to moguće nositi sami, jer to nije problem naše dece, čak i kada greše, već naš. Uloga rodtelja jednostvno je najteža uloga koja postoji.

S poštovanjem, Nikola