asked 10 years ago Poštovani , moja kćerka ima nepunih 15 godina i pohađa prvi razred gimnazije. Do sada je bila odličan đak, završila je nižu muzičku školu, bavi se sportom. Prošle godine je bila visokoplasirana na republičkom takmičenju iz biologije, a na maloj maturi je postigla najbolji rezultat u svojoj školi.Malu maturu je spremila sama bez ijednog privatnog časa. Od šestog razreda počela je da ponekad po ceo dan pobegne iz škole i da laže za ocene. U osmom razredu smo taj problem “rešili” tako što sam veoma često dolazila u školu na “otvorena vrata”. Upisala je gimnaziju koju je želela. Ceo septembar je bila skoncentrisana na upoznavanje i druženje s novim društvom. Krajem septembra , počela je da beži iz škole i to ceo dan ili po dva dana u komadu . To je uradila više puta pre nego što sam ja to otkrila. Dobila je i neke loše ocene. Nakon razgovora je obećala dase to neće ponoviti, posle me je lagala da je dobila petice iz nekih ključnih predmeta. Krajem oktobra je ostala kod kuće celu sedmicu i još prva tri dana naredne sedimce pre nego što smo je uhvatili. Te druge nedelje je imala školu popodne i pre nego što bi mi roditelji došli s posla ona bi izlazila iz kuće i vreme provodila u Mek Donaldsu i šetnji gradom. Od sredine novembra smo počei da je jako kontrolišemo, donekle je popravila ocene, ali je i dalje bilo i bežanja i laganja u manjoj meri. Nakupila je 140 izostalih časova koji su opravdani ,razredna kaže da se ona vrlo lepo i pristojno ponaša u školi, nasmejana je i druži se. Uspeh na kraju polugodišta je 4,2 . Obećava da će se potpuno promeniti u drugom polugodištu . Shvatam da je osnovni problem u laganju. Napominjem da sam ja visokoobrazovana, nikad nisam pobegla ni sa jednog časa ako nisam prethodno obezbedila opravdanje,nikad nisam lagala i u našoj kući se istina veoma ceni. Mislim da moja kćerka ima problem u transformaciji ličnosti koju donosi adolescencija. Kao malo dete bila je izuzetno pouzdana ličnost na koju se moglo osloniti.Bila je staložena , “laka za čuvanje”, sa izuzetno razvijenom empatijom,a krasila ju je izuzetna memorija.a Sada kao da je izgubila pravac.Dečja ličnost je nestala, a nova ličnost se nije formirala. Poslednja racionalna stvar koju je uradila bila je priprema male mature. Priznala mi je da kad ide popodne u školu jutro provodi u lenčarenju i na društvenim mrežama. Zabrinuta sam i zato što sam ja u tim godinama bila potpuno drukčija, znala sam svoje ciljeve, a u školi sam s lakoćom postizala uspeh. Naročito me brine što se ona uznemiri kad je pitam da mi objasni razloge bežanja. Izgleda da ona ne donese unapred plan o bežanju iz škole, nego upadne u lenčarenje i onda impulsivno donese odluku da i tog dana ne ode u školu što joj donese kratkoročno olakšanje. Da li postoji način da se otkrije uzrok njenog ponašanja, a da se to ne svede na maratonske razgovore s psihologom ili psihijatrom koji nikuda ne vode.Mislim na neko precizno testiranje.Može li se u tom uzrastu pomoći razvoj ličnosti ili je to samo u rukama prirode? Molim Vas za odgovor i pomoć. Zabrinuta majka.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Adolescencija je period velikog buđenja. Hormoni bujaju, psihofizičke promene su orgomne, čulnost se rasplamsava, seksulani afiniteti se javljau na do tada nepoznat način, jače nego što će ikada u životu biti slučaj. Jak koktel hormona i neurotransmite koji beni mozgom adolescenta neretko čini da se neki od njih počnu ponašati na čudan način, testiraju i probijaju granice, teško im je da budu prgmatični i odgovorni jer to u datim fiziološkim okolnostima predstvlja orgoman napor. Društvo dolazi u prvu plan, a ciljevi detinjstva, isticanje u uspehu i odgovornom vladanju naglo devalvirju jer je u svetu svetla i uzbuđenja teško ostati u skučenom svetu dobre mamine i tatine devojčice koja je dete za primer po uspesima i smernosti.
Dobra vest je da, barem sa fiziološkog aspekta, ovo stanje polako prođe i “ostene u srednjoj školi”. Na početku može biti burno jer je adolescentu potrebno vreme da se snađe i nauči da živi u “novoj koži”. Kako sa višim rezredima srenje škole adolescent postaje iskusniji u “novom telu i novom mozgu”, tako rastu šanse da se polako vrati u socijalno poželjne načine funkcionisanja.
Psihološki gledano za roditelja je važno da ne paniče i ne gube glavu. Nije loše pojačati kontrolu kao sistem podrške, uvesti neka jasna pravila i dobro odmerene sankcije za njihovo kršenje i oko svega ne praviti mnogo galame. Vreme će već učiniti svoje. Preterana zainteresovanost i kontrola ne daju povoljne rezultate isto kao i neprisutnost i odustvo kontrole.
Podržite svoju ćerku verom u nju i tako što će te nastojati da u sebi pronađete zadovoljstvo njenim naporima da se ipak povrati iz krize kao i činjenicu da je uprkos svemu na kraju ipak imala relaitvno dobar uspeh (izborila ga je). Verujem da Vi, a ni ona niste zadovoljni i deo problema može biti upravo to što ste navikli na vrlo visoke rezultate, za koje treba mnogo truda što je sada za nju veoma teško. Nastojte dakle, da budete zadovoljni malim koracima i ohrabite je da nije važno da bude najbolja. Pokušaje da se pripremite na to da će oscilacija, kršenja pravila i dogovora idalje biti i da su one neizbežan i potreban deo odrastanja i života.
Relativan uspeh koji ste vaša ćera i Vi postigli u delimičnom prevladavanju problema mogao bi da bude pokazatelj da Vi zapravo uspevate da nađete težak balans o kome sam govorio i da zapravo dobro radite.
Nekakv precizan test koji će vam dati više od onoga što će vam reći iskusan psihoterapeut ne postoji niti je potreban jer naše znaje o uzrocima, za razliku od psihoterapije ne menja fiziologiju mozgda.
Zbog mnogih roditelja koji će čitati ovaj post moram naglasiti i sledeće. Razgovori sa terapeutom koji mogu biti dugotrajni mogu biti veoma lekoviti jer adolescentu često pružaju upravo ono što mu kod zabrinutih i uplašenih roditelja, a u šarenom svetu današnjice punom teških izazova nedostaje. Ne radi se tu samo o traganju za uzrocima pomoću kojih bi bolje razumeli sebe i polje oko nas već o kreiranju odnosa u kome se, ako terapija uspeva rađa upravo ono poverenje prema rodteljima koje adolescent prirdono gubi u prerastanju sveta detinjstva i procesu psihičkog odvajanju od roditelja. Ta klima poverenja pomaže adolescentu da ličnost terapeuta i njene integrišuće snage počne preuzimati kao sisteme podrške u procesu rađanja ličnosti sada vać odrsle osobe. Terapeut nije neko od koga se adolescent mora prsihički odvajati da bi osetio sebe, svoju nezavinsot i različitost jer odnos sa teraputom nije opterećen snažnom (prirodnom) zavisnošću na relaciji dete-roditelj, pa dete može slobodno da koristi teraputa kao model integrisanog funkcionosanja. Reč je o vrlo suptilnom i veličanstvenom procesu koji menja obe strane i predstvlja svojevrsnu inicijaciju u svet odraslih, dobitak koji osoba nosi sa sobom i integriše još mnogo godina nakon što se terapija završi.
S poštovanjem, Nikola