asked 9 years ago
Od malih nogu ne volim tipicne sportske igre,baaket i fudbal.Dok su svi moji drugovi igraju i utivaju u tome ja sam uvek lagao da mi nije dobro,da me mogu ja to,a jednostavno me nikada nije privlacilo da naucim to da igram.Razlog za to je i ismejavanje skolskih drugova u osnovnoj skoli i sve to se odrazilo na to da ni danas posle par godina ne mogu da izadjem na teren i igram jer mislim da ce me neko ismejavati zato sto ne poznajem osnovna pravila,ili zato sto se ne snalazim najbolje.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo!
Čini mi se da sam imao prilično slično iskustvo u mladosti kao i ti. Ni sam nisam bio sportski tip, te me fudbal, košarka i ostali timski sportovi koji se igraju u školskom dvorištu ili na fizičkom, nisu preterano zanimali. Trudio sam se da izbegavam što više mogu, ali onda sam vremenom počeo da pratim svoj tok i svoje potrebe, dopuštajući drugima da vide da me takva zabava ne interesuje preterano.
Pomoglo mi je to što sam eksperimentisao, ulazeći u njihove igre onda kada sam zaista hteo, kada mi se zezalo i ostajući u njima onoliko koliko je meni bilo prijatno. Drugi su znali da sam “operisan” od fubala i to je bilo u redu, jer su mogli svoju igru da prilagode prema onima koji su znali, te ih tako moje neznanje i nije mnogo zanimalo. Zato te pozivam da razmisliš kako bi ti mogao da se možda ubaciš u njihove zabave onoliko koliko je tebi dovoljno i u redu, ako to, naravno, uopšte i želiš? Istraži malo kako se osećaš kada stojiš u odbrani, kada si u napadu, kada stojiš sa strane i gledaš, kada si na golu, kada promašiš, pogodiš, itd. A dešavaće ti se sve.
Na kraju, bitno je da znaš da uglavnom svaki tim ima nekoliko igrača kod kojih je stalno lopta i koji zaista dobro igraju fudbal, od njih verujem da nećeš ni stići do lopte. 🙂
Uživaj,
Ognjen Vukotić