Postovani,
danas sam naisla na Vas sajt i provela vreme citajuci Vase objave i pre svega zelim da Vas pohvalim, zaista se divim Vasoj posvecenosti i humanosti da svima pomognete koliko ste u mogucnosti, svesna sam da nisam sama i da imam kome da se obratim, pa cu sada pokusati i ja ukratko da predstavim svoj dugogodisnji problem.
Naime,uskoro punim 20 godina,a vec 2 godine sam u konstantnoj ”borbi” sa anksioznoscu, odlazila sam na psihoterapiju i bila veoma zadovoljna postignutim rezultatima. Nije bilo lako, ali resila sam se tada ogromnih problema koji su me sprecavali da normalno funkcionisem,kao sto su izlazak iz kuce, kupovina u prodavnici,odlazak u skolu, druzenje sa prijateljima, izlasci sve je to za mene bilo nemoguce. U radu sa svojim terapeutom postepeno sam prevazilazila prepreke za veoma kratko vreme.Osecala sam da sam se vratila u stvarnost,iako sam smatrala da sam potpuno izgubila sebe, cak sam imala i suicidne misli…Godinu dana je proslo, a ono sto mene sada muci jeste sama pomisao da me strahovi ipak nisu napustiliali,zapravo svesna sam da ih sama prouzrokujem.
Jednostavno ne mogu da razmisljam ni o cemu, nema snova, nema mastanja samo negativne misli koje me iscrpljuju. Najpre bih rekla da sam perfekcionistom, ne dozvoljavam sebi da napravim gresku, analiziram svaku recenicu, ispravljam sebe i neprestano ponavljam da sam glupa i zato moram unapred da spremim pricu.Tesko mi je da sebe pohvalim, iaoko sam stvarno postigla mnogo useha do sada kada pogledam iza sebe,ali vrline ne znam da iznesem, a zato mane ceo niz mogu da nabrojim.Takodje, postoji strah od suocavanja sa necim nepoznatim, znam da je normalno tada biti uzbudjen i imati tremu, ali kod mene je trsotruko povecana doza straha.To se javlja kada treba sa nekim da razgovaram, da iznesem svoje misljenje, prilikom upoznavanja vec stvorim negativnu sliku kako se osobi necu svideti,stoga najcesve cutim i posmatram..Strah me da se necu snaci u nekim situacijama i da cu se osramotiti.
Ranije okidac za panicne napade i strahove bio je manjak samopouzdanja, strah od skole, strah da necu pronaci izlaz iz nekih situacija, a sada kada je relativno doslo sve na svoje mesto, ja ipak ne mogu slobodno da disem, da se posvetim necemu, da ucim jer vanredno polazem 4 godinu gimnazije, nista mi ne ide, iako se maksimlano trudim i borim sa sobom,pokusavam sebe da ubedim u suprotno, da budem pozitivna kao pre, ali sam se umorila vise od svega..
Zelela bih da budem opustena, spontana, zabavna kao pre, ali jednostavno imam blokadu i odbacujem ljude oko sebe svojim stavom, postajem nervozna i uspenicena,imam problem u komunikaciji, nezdovoljna sam sobom i vidim sebe u negativnom svetlu, iako imam potpuno podrsku od porodice, iako mi svi govore da sam pametna i lepa i cesto dobijem pohvale na racun toga, iako mi uporno govore da je sve ovo prolazno, da ce mi pomoci samo da kazem ako me nesto muci, ali to jednostavno ne dopire do mene, upravo me je i strah da ne razocaram porodicu,ne znam kako ponovo ovo da im predstavim, prosli smo kroz tezak period, a sada kada nemamo drugih problema, ne zelim da ponovo upadnem u taj vrtlog.Uh, tesko je, a samo zelim miran zivot, bez strahova..
Verujem da cu imati srece da procitate ovo, pokusala sam sto krace da opisem stanje. Bila bih Vam beskrajno zahvalna, zaista bi mi znacilo da cujem Vase misljenje ili neki savet, jer kao sto sam i rekla zaslzujete svaku pohvalu za trud i humanost pre svega! Veliki pozdrav!