asked 10 years ago Postovani, pripremam poslednji ispit na master studijama, dobar sam student i imam dobar prosek ali ne uspevam da se fokusiram na ispit.Cele master studije su mi bile takve, svaki ispitni rok muka i teznja ka perfekcionizmu. I imam 10 prosek ali sada i muku da ne uprskam na kraju. Na osnovnim studijama su mi takodje poslednja 2 ispita pravila problem i pokvarila prosek. I uvek neko odlaganje zbog tog mog perfekcionizma. Uzasava me pomisao da necu poloziti i da to znaci da sam ja nesposobna i da cu razocarati sve i sebe samu. Svesna sam koliko ovo infantilno zvuci ali stalno imam negativan tok misli u glavi i stalno mi se vrte najgore opcije. To mi se javlja sada i u drugim oblastima zivota, brinem sta ljudi misle o meni i ako to ne treba da me interesuje (barm ne u toj meri). Samu sebe blokiram i generalno nemam pozitivan stav o sebi sto me brine i sto ne livi na mene. Ne uspevam da objasnim sebi da nista nije strasno, pa cak ni to da ne dam ispit. Nekako ne uspevam da se nosim sa pritiskom. Takodje budem i uznemirena. I onda se zabrinem i za svoje prihicko zdravlje. Koje su tehnike dobre da bi se bolje nosili sa pritiskom i da bi objasnili sebi da vredimo ne vezano od poslednjeg rezultata? Hvala unapred!
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Evo šta je meni zanimljivo u vašoj poziciji. Izgleda da ste uložili mnogo truda da steknete samopouzdanje i osećaj vlastite vrednosti. Imate sve desetke! Čovek bi rekao da je svaka od tih desetki potvrdila vaš doživljaj vrednosti i uvećala samopouzdanje. Ipak Vi svedočite da se to nije deslio, paradokslano, anksionost raste i Vi se s pravom pitate šta se tu dođavola dešava.
Mnogo je mogućih pravaca za istraživanje teme perfekcionizma u našem životu i mnogi od tih pravaca bi svakako bili plodni za vas. Ja ću kratko naznačini samo jedan koji se verovatno tiče okira ovakvog jednog iskustva.
Uspeh u našoj civilizaciji i naročito u školi i poslu često od nas traži da se u velikoj meri odvoimo od sebe, da zapostavimo svoju unutrašnjost, svoj privatni život, svoje autentične potrebe. Nije nam dozvoljeno da osećamo, da imao dileme, da nam se ne radi, da lenstvujemo, da maštamo, da se igramo, da uživamo, da poštujemo svoju meru u radu, da se razvijamo i na drugim planovima. Nije nam dozvoljena različitost, naša istina, kreativnost, originalnost, odustajanje. Kada već na ovaj način žrtvujemo sebe na oltaru uspešnosti, onda nije neobično što posle nemamo dovoljno osećaja sebe tako da “nema ko” da bude samopouzan, zadovoljan, siguran u sebe, vredan, jer jednom rečju u svemu tome više nema nas.
Naše autentično ja vapi korz osećanja straha i nesigurnosti za pažnjom i izgradnjom vlastite unutrašnjosti. Ta osećanja su često jedino što je preostlo od naše autentičnosti. Ona su stoga i ključ u laganom menjau životne paradigme. Ona nas pozivaju da tražimo načina da budemo tu za sebe kako bi smo osećali sebe i svoju istinu u većoj meri nešto što je tu slučaj.
Ovaj proces rehabilitacije selfa u relativnom distanciranju u odnosu na sistem i njegove “vrednosti” na monogo načina možete istraživati sa svojim psihoterapeutom.
S poštovanjem, Nikola