Imam neverovatnu potrebu da popricam sa nekim. Godinama se sama borim sa svim problemima, koji zaista to i jesu, nazalost!Ali svi ih imamo, zar ne? Btan je nacin na koji regujemo na njih i kako izlazimo na kraj sa njima. Mada sve ostavlja neke posledice…Da predjem na stvar: Ne mogu da uzivam u lepim stvarima, sitnice koje su me nekada radovale, sad ih gotovo i ne primecujem, brzo gubim volju za bilo cim, rasplacem se zbog sitnice, cesto menjam raspolozenja, narocito u onim “zenskim” danima ( sto je razumljivo). U jednom trenutku sam srecna, u drugom se vec svadjam sa deckom, u nekom strahu sam cesto. Kad je lepo, da ne naidje neko zlo, kad sam srecna da neka tuga ne padne s neba…Pokusavam da se izborim sa tim, ali osecaj koji se javi u trenucima kad nista ne mogu da promenim, gusi me, steze me u grlu, u predelu srca me probada, nekad mi se blago koci leva ruka. Plasi me sve to! narocito sto nisam od osoba koje panice, kukaju…mogu reci da sam borac. iz svake lose stvari izvlacila sam dobro, znala sam sama sa sobom da uzivam, a sad mi se cini da ne umem ni sa drugim ni sa sobom. Nekako sam naporna sama sebi. Kako se izboriti sa tim? Jel postoji naziv za ovo stanje? Neki lek? Jasno mi je da sam zena i to komplikovana, ali sama sebi sam teska. Hvala unapred i srdacan pozdrav!