gledacu da nabavim knjigu,hvala na preporuci….sto se tice terapeuta,vidite,mislim da nijedan terapeut vam nece reci,ja sam dosad uradio sta sam uradio,ako niste zadovoljni nadjite si drugoga..naravno da ja moram to da uvidim i da sam odustanem,sto se tice samoga terapeuta,vi ste njegov pacijent i njemu je u cilju da zadrzi pacijenta ,nzbog posla ili ti novca…..moja Dg je anksiozno depresivni poremecaj..sifra 41.2..e sada ovako moj terapeut kroz svo ovo vreme mi govori da ja nemam dozvolu da uspem u zivotu(roditelja),zanima me vase milsljenje o tome i kako se dobija ta dozvola..i da li je terapija uspesna ako pacijent u toku terapije dozivi neki veci stres..npr..gubitak posla…

Poštovani,

Smisao takvog razgovora nije da terapeut vama kaže da je dosta radio sa vama, već da Vi podelite sa njim to kako se osećate u vezi terapije ne bi li dobili njegovo razumevanje, ne bi li ste eventualno otkrili na koji način vaši originalni načini na koje kreirate zastoj, deluju i u samoj terapiji, da bi ste dobili prostor da sa svojim terapeutom preispitujete svoja očekivanja od terapije, da bi vas terapeut edukovao oko toga kakve efekte možete da očekujete i šta je uopšte psihoterapija. Nema nikakve potrebe svog terapeuta štedite od bilo čega što se vama događa a ako imate potrebu da to činite razmislite zašto i šta to znači u pogledu vašeg odnosa. Na primer ako budem iskren uvrediću ga i on više neće da se trudi oko mene. Ako otkrijete tako nešto pokušajte da sa njim o tome razgovarate.

Što se same psihijatrijske dijagnoze tiče ona je samo opis skupa simptoma i ni na koji način ne ukazuje na dinamiku koja se ispod nalazi. Otkrivanje te dinamike je cilj terapije i nema nikakve veze sa samom dijagnostičkom kategorijom. Tzv.lojalnost neuspešnim roditeljima ili šta god da ste sa svojim terapeutom otkrili može i ne mora biti u osnovi najrazličitijih simptoma i najrazličitijih dijagnoza.

Ništa što se u terapiji dogodi nema mnogo smisla ako je to nešto što vam, kako rekoste, terapeut govori da je tako, ako Vi na tom mestu tokom seanse to ne osećate kao svoju subjaktivnu realnost. Za početak dakle pokušajte da vidite da li je to nešto što i Vi sami osećate. Kada se to desi onda sa svojim terapeutom ispitujte prirodu tog osećaja. Na primer, moji rodtelji su bili neuspešni i siromašni, čitav život su se mučili i ja sada osećam da bi ih na naki način izdao ako bi bio uspešan. Oni su patili a meni da bude lepo. Osećam dakle da je srž moje neuspešnosti ljubav i lojalnost prema roditeljskom skriptu (životnom scenariju koji kaže – život je patnja). Osećam da u meni ima puno ljubavi i nesvesne želje da ostanem uz njih. Kada to doživim mogu nastojati da to iskažem, napišem, nacrtam. Mogu se baviti tim mestom i tragati za skrivenim potrebama na tom mestu. Kada na njemu dovoljno ostanem svesno i kada od njega dobijem dovoljno (a to može trajati i mesecima), ono će verovatno samo od sebe početi da se menja. Onda mogu od svojih unutrašnjih roditelja tražiti dozvolu da sa tog mesta odem i videti šta osećam da bi mi oni rekli. Mogu početi da osećam da je za njih i za mene uredu da odem i napravim drugačiju životnu priču i da to neće značiti da ih manje volim ili mogu doneti svesnu odluku da ostanem na mestu neprihvatanja sveta (nepripadanja) jer je on za mene suviše bolan i nemilosrdan da bi želeo da budem deo njega. Sada je potrebno ispoštovati proces koji se na ovom mestu događa…

Treće, tokom terapije u klijentovom životu može se naravno svašta desiti. Da li je terapija uspešna zavisi od toga šta su ciljevi terpije. Ako je cilj u datom trenutku da klijent izdrži stres i iskoristi ga da “uhvati” procese koje je taj stres ponovo pokrenuto i time se dublje poveže sa sobom, onda se rad tokom tog perioda može smatrati uspešnim. Na primer ako je gubitak posla u meni pokrenuto osećaj nesigunorsti, strah da ću propasti, doživljaj da sam bezvredan, ja ta stanja donosim na terapiju i moj mi terapeut pomaže da ih artikulišem, izrazim, da otkrijem dinamiku koja iza njih stoji (na primer moj otac nikada nije verovao u mene a i sam je bio gubitnik pa prema njemu osećam smešu ljutnje i sažaljenje…).

S poštovanjem,
Nikola

poštovanje..ev dugo se vremena nisam javljao pa reko da sa vama podelim moja iskustva sa terapeutom sa kojim sam odrzao do sada preko 30 seansi,i jos uvek neke stvari ne shvatam ili ne shvatam sam nacinprimene nekih stvari..imam 0osecaj da moj terapeut ima uvek kritican stav prema meni i mislim da zeli da sam dodjem do nekih zakljucaka,do kojih ja malo teze dolazim…stalno mi govori da nemam dozvolu da uspem u zivotu ,dasam sebe kaznjavam…itd..i svaki put jedno te isto i ja se svaki put nadjem u pat poziciji…mal me ispreskace sa pitanjima da se izgubim i nekada ne mogu da adekvatno odgovorim …sve u svemu neznam sta mi prica..ne shvatam..pricao sam sa njom da neke stvari ne shvatam…nije da se ne trudim ,citam literaturu..npr..sto ste mi preporucili DrEdmund Born..prevazilazenje anksioznosti i fobija..redovno na internetu istrazujem o anksioznosti,malo sam korigovao zivot ,ttrening,rekreacija,ishrana,itd..i opet mi nekako to sve sporo ide..nekada sam stvarno zbunjen i mislim da sam nedovojno inteligentan da bih shvatio to sve…voleo bih neko novome sto se desava…pozdrav

Poštovani,

Psihoterapija je, nažalost, spor proces a rad na sebi nešto je što bi trebalo da traje čitavog života. Veoma je dobro što nastavljate da radite na sebi i što proučavate i pratite programe dr Borna. Iščitavajte ih pažljivo i gledajte da uključite sve segmente, naročito one koji se odnose na identifikaciju iracionalnih uverenja i rad na njima.

Naravno, ni dr Born, ni vaš terapeut, ni ja, nismo doktorirali život i on je sa svojim fenomenima veći od svih nas. Niko umesto vas i niko bolje od vas, ne može istraživati vašu specifičnu životnu priču i tragati za smislom vašega života, smislom vaših životnih iskustava. To je rekoh celoživotni zadatak i po mom mišljenju jedini zaista važan zadatak u našem životu, toliko krupan i delikatan da prožima sve sfere našeg života i utiče na sve što nam se događa. Paradoksalno, upravo je to onaj zadatak koji najčešće i najlakše zapostavimo i zaboravimo.

Molim vas da ponovo pažljivo pročitate preporuke i objašnjenja koja sam vam dao u vezi vaše psihoterapije jer nisam stekao utisak da ste razumeli ili uvažili. Dakle molim vas, da se ne bih ovde ponavljao, pročitajte to ponovo i pažljivo pa me pitajte ako vam nešto odatle nije jasno.

U terapijskom odnosu svi vaši problemi sa kojima se inače nosite će se ponoviti i dati vam prilku da na njima radite. Objašnjavajte stalno svom terapeutu kako se osećate u odnosu sa njim, kao što sam već rekao. Da li biste želeli da se osećate prihvaćeno, bezuslovno prihvaćeno, bez obzira na to šta su vaše teškoće? Ako je odgovor pozitivan, recite joj to, postavite to kao cilj i razmišljajte zajedno sa njom, kako svako sa svoje strane doprinese da se vi osećate kao da ona okrivljuje i osuđuje.

Imajte u vidu da radite na šemama koje su se stvarale čitav život, dakle preko 30 godina. Za toliko vreme, načini na koje organizujete stvari i svoje iskustvo, su vrlo očvrsli. Nije logično da se to može reorganizovati za nekoliko meseci. Deo vaših teškoća sigurno će ostati deo vas, a da bi se drugi deo reorganizovao biće potrebne godine. Naravno na terapiju ne morate odlaziti sve to vreme. Napravite jedan ciklus, pa kada steknete utisak da više ništa ne dobijate možete promeniti terapeuta ili napraviti pauzu. Kada se, recimo posle godinu dana samostalnog rada na sebi vratite na terapiju bićete spremni da je koristite na novi način. Imam puno takvih iskustava sa klijentima koji se vraćaju na terapiju. Neka vas ne obeshrabri dužina vremena koje je potrebno i sporost promena. Moja profesorka terapije, Marija Stefanović, je govorila: “Ne može brže nego što može”. Dakle lični rast i razvoj je celoživotni proces a kada se setim vaših postova od pre godinu dana rekao bih da napredak postoji i da on nije zanemarljiv.

Želim vam puno sreće,
Nikola