Uskoro ću napuniti 30 godina.Studiram jedan od najtežih i najdužih fakulteta već 11 godina.Ne znam hoću li naći snage da dam preostale ispite u narednoj godini jer me na to obavezuje zakonski rok. Međutim, to nije razlog mog pisanja. To me ne muči toliko koliko drugi problem- život sa mojom majkom. Ona je najnegativnije biće koje sam ikada upoznala i nemoguće je biti srećan u njenoj blizini. Od malena, kad mi je umro divan i topao otac, ona je takva. Svakodnevna potreba da nekoga kinji, da ističe nešto loše i negativno, ako nema ničega, sa lakoćom izmisli ili preuveliča nešto. Stalno ističe kako je nesrećna, kako smo mi loša deca (jer nismo ostvarili baš ono što je ona namenila svakom od nas)… Moje dve sestre su otišle od kuće zbog nje, veoma rano. Rekla bih da su srećne, mada im sigurno nije bilo lako. Ja nisam toliko jaka, osećam jaku emocionalnu zavisnost od nje, celog života njeno raspoloženje diktira moje i ne mogu toga da se oslobodim. Na početku studija htela sam da ih napustim,bilo mi je teško i shvatila sam da to nije za mene, ali ona me je ucenila i zabranila mi to. I evo, 10 godina ja ne živim već preživljavam, zatvorena u stanu sa njom i njenim amplitudama ponašanja i raspoloženja, pokušavam da se izborim sa školovanjem koje me ne zanima, zrela žena od 30 godina zarobljena u odnosu sa majkom. Da napomenem da sam jako vredna i rad mi nije stran, radim većinu vremena sve ove godine, ali sada mi je i to “zabranila” dok ne diplomiram. Znam da sam sama kriva za sve, da bi možda morala da se strpim još jednu godinu, ali ona manipuliše situacijom i očekuje da ću živeti sa njom do daljnjeg, dakle diploma ne bi ništa promenila, verovatno bih sav novac davala njoj za račune i kiriju i svoj život ni tada ne bih mogla da imam, kad sam jednom otišla od kuće mirno, uz objašnjenje da se selim jer mi je u drugom gradu fakultet, rekla mi je svašta, da sam uništila i nju i našu porodicu, da sam ja kriva i za odlazak moje sestre od kuće, da sam najveće razočarenje u njenom životu…to je preveliki teret bio za mene, vratila sam se nakon nekoliko meseci, ali taj kratak život bez nje je poslednji momenat kad sam bila srećna. Bilo je dana kad sam živela na hlebu i kesici majoneza ali bila sam mirne glave, opuštena i srećna na svome. Prošle zime sam zbog svega imala snažnu depresivnu epizodu sa ozbiljnim suicidnim namerama,nisam naišla na njeno razumevanje, makar malo da smekša zbog toga, ne. Ja sam njen uvek prisutan i privržen izduvni ventil za sve što joj se dešava u životu, na poslu, u kući, jer uvek trpim, ćutim, i ostajem uz nju. Bojim se svoje budućnosti i ponekad mi dođe da uletim u brak sa bilo kim da bih se nekako “regularno” spasila nje, bez skandala i drame. Osećam se kao njen propali eksperiment. U ozbiljnom sam problemu i ne znam šta će posle svega ostati od mene, hoću li imati išta lepo od sebe da pružim svojoj deci ili je njen uticaj pojeo sve dobro i ostavio ljutu, ogorčenu i potencijalno agresivnu ljušturu. Da napomenem i da sam od 5- 15 godine trpela strašno fizičko (i mentalno i emocionalno) zlostavljanje, koje je sigurna sam ostavilo ogromne posledice. Nakon 15. zlostavljanje je poprimilo samo drugi oblik-nije više bilo batina ali jeste sramoćenja pred društvom,kažnjavanja, ignorisanja po mesec, dva, iz čista mira, i još mnogo toga. Otišla bih kod psihoterapeuta ali nemam novca za to. Molim vas za savet.