asked 9 years ago
Pozdrav
Imala sam skoro smrtni slucaj u porodici, od tada imam napade besa, tuge, panike… iznenada pocnem da placem i da se tresem, kada pobesnim imam zelju da prebijem nekoga i ne mogu da kontrolisem sebe. Srce pocne iznenada da mi lupa, izgubim se, ne znam gde se nalazim, zaboravim sta sam uradila, rekla… onda posle nekog vremena dodjem sebi. Sanjam neke gluposti, mrtve ljude, crkve, groblja… Svaka sitnica me iznervira, sa svima bih se posvadjala, nemam strpljenja, osecam da ludim.. Mrzim sebe jer sam kukavica, mrzim sebe sto cesce nisam pokazivala da je volim i sto prokleto ne mogu da nastavim dalje! Ni ne treniram vise, ne druzim se sa ljudima jer mislim da ce me svi povrediti. Mlada sam i znam da ovo nigde ne vodi ali kako da se promeni? Cesto kazem sebi da mrzim odredjenu osobu i osecam da je to istina, ne vidim nista lose u tome i cesto kazem da bih bila srecna da te osobe nema. Pozelim da umrem jer ne zelim da dozivim da me opet neko iz moje porodice napusti zauvek… Nemam zelju ni da ustanem iz kreveta, ne mogu da nastavim da zivim. Nemam podrsku jer nikoga nije briga za mene……. Treba mi nesto za smirenje, treba mi pomoc… Hocu kod psihologa, potreban mi je, ali ne mogu sebe da nateram da odem. Ne znam da li me sramota ili sta je ali ne mogu…
Znam da ne mozete ovako da mi pomognete. Ne mogu da se pomirim sa tim da vise nije kao pre, ni sa cinjenicom da mi treba pomoc…
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
U vašoj nepomirljivosti ja vidim vašu snagu koja je zaista velika. Imate puno pravo da prkosite stvarnosti, svetu, životu, bogu ili da mučite sebe osećajem krivice… To je vaš slobodan izbor, kao slobodnog ljudskog bića i ja tu nemam šta ni da dodam ni da oduzmem. Štaviše to i nije neuobičajno za situaciju u kojoj ste se Vi našli.
Ako u nekom trenutku ipak dozvolite sebi da budete savladani, kako vaš prkos i nerpihvatanje, tako i vaš ponos, naćićete se poraženi i ranjeni ali je moguće da će vam to doneti olakšanje. Takođe, možda ćete otkriti da to nije ni izdaleka tako strašno keo što vam se možda sada čini. Naprotiv, veliki je napor živeti pretiv stvarnosti, života, boga i spozjada da je moguće i povući se i pomiriti se sa stvarnošću, životom i bogom može da bude veoma značjna da vaš dalji životni put.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Smrt bližnjih je među najstresnijim događajima u životu.
Gubitak boli i treba mu vreme da se integriše u iskustvu vaše duše. Svako pati na sebi svijstven način, ali uvek treba da smo svesni da u toj patnji ne povređujemo drugi ili sebe. Stoga je potrebno da naučimo da patimo, da budemo sami i da se povučemo, onoliko koliko je našoj duši potrebno da tuguje.
Razmislite o tom besu koji se javlja kod vas. Šta je izvor vašeg besa i prema čemu je on usmeren. Da li možda vidite koja je njegova svrha?
Ukoliko tugu krijemo iza besa, rizikujemo da povredimo druge i sebe. Bes možda može nastati kada mislimo da smo mogli promeniti prošlost, kada shvatimo da je sada kasno; može biti usmeren na sebe i na druge. Lako se javi i još lakše ostaje.
Razmislite da li je tuga ono što zapravo osećate sada? Razmislite da sebi dozvolite da tugujete i puštate svoj bol kroz suze, umesto što ga besom možda zadržavate. Razmislite da li je tu neko za vas, ko vam u ovim trenucima može dati podršku, prostor za tugu.
Srdačno,
Ognjen Vukotić