U glavi mi je potpuna ludnica, imam osećaj da će svakog trenutka eksplodirati! Mnogo brzo se iznerviram na skoro sve a najgora stvar je što sve čuvam u sebi! Negativne misli me opsedaju, u glavi zamišljam da prebijam osobu koja me izbacila iz takta pa imam neopisivu želju da uradim isto! Hvala Bogu dodjem sebi ali se plašim! Plus, tu je samopouzdanje koje je 0, stres, fobije, neraspoloženje… Plašim se sebe! Plašim se da sebi mogu nešto da uradim. Ne mogu da vam opišem napade panike, niti kako se osećam kad me spopadne nešto. Danas, na času mi se desilo ono što se dešava sve češće, profesorka koja je NENORMALNO spora, svojim pokretima, govorom, ma samom pojavom me dovela do ludila(jednostavno ne znam koju reč da upotrebim, rečima ne mogu da opišem šta se dešava u mojoj glavi). Imala sam osećaj da ću pobeći sa časa, početi da vrištim, to mi je inače i bila želja jer mislim da bih se tako rešila “bola”! Isto tako sam poželela da prebijem drugaricu iz klupe koja je non stop lupkala rukom o sto! Nepodnošljivo je! Mislim da ću pući! Kako da pobegnem od ovoga, šta da uradim? Bože!! Non stop plačem jer nemam drugo rešenje, ne postoji ništa što mogu da uradim!
Hvala ako možete da pomognete!
Pozdrav