Kada govorimo o izlečivosti ili neizlečivosti, onda podrazumevamo da je poremećaj ličnosti bolest. Svet u kome živimo međutim u toj meri je poremećen da je patologija postala jedna vrsta normalnosti i prilagođavanja nenormalnim uslovima života koje smo kao civilizacija razvili.

Stoga se paradigme bolesti i zdravlja polako redefinišu. Na poremećaj se sada gleda kao na adaptaciju, kao na prilagođenost koja svakako može biti bolje. Stoga su naše adaptiranosti na život ujedno i poziv da rastemo, da ih reorganizujemo, da zadržimo fleksibilnost i moć reorganizacije.

Ovo je sada daleko više od procesa lečenja. Ovo je životni put i živoni smisao.

Ako psihijatar postavi dijagnozu poremećaja ličnosti, to znači da jedno stanje ili već dugo traje (npr. osoba je u tridesetim godinama, a njeni simptomi sežu još iz adolescencije), ili se predviđa da će simptomi dugo da traju, ili se simptomi uporno vraćaju. U svakom slučaju, psihijatrija smatra da su poremećaji ličnosti dugotrajna ili potencijalno dugotrajna stanja. U vezi sa tim preporučujem vam moj tekst o kritici psihijatrijske perspektive poremećaja ličnosti (link).

Narodna izreka kaže da ne postoje neizlečive bolesti ali da postoje neizlečivi ljudi. Da li se i u kojoj meri poremećaj ličnosti može prevazići ne zavisi, izgleda, od same kategorije poremećaja ličnosti već od pojedinca, od osobe o kojoj je reč i od okolnosti pod kojima ona živi.

Prosto govoreći, neke osobe sa početnom dijagnozom poremećaja ličnosti u značajnoj meri reorganizuju način svoje adaptacije a druge ne ili nisu u prilici da žive u sredini koja bi na njih delovala lekovito u dovoljnoj meri.

U svakom slučaju, ako postoji stanje koje psihijatrija naziva poremećaj ličnosti, neophodan je veliki rad jer u mnogim slučajevima on dovodi do ublažavanja simptoma, do produženja dobrih perioda, do lakšeg podnošenja loših perioda i do manjeg ili većeg povlačenja simptoma.

Takođe postoje primeri osoba kojima je dijagnostikovan poremećaj ličnosti i koje nakon nekoliko godina inteznivnog rada na sebi više ne ispunjavaju kriterijume za ovu dijagnostičku grupu. Rečnkom stare paradigme možemo reći da postoje primeri izlečenja. Sve je dakle relativno. Postoji nada i postoji šanse.

Veliki rad učinio je da mnoge osobe čije su ličnosti u značajnoj meri bile deformisane teškim uslovima života ili odrastanja stvore velika dela u oblasti nauke, umetnosti, politike. Ličnosti koje su se povijale pred naletima života obično su se kompenzovale adapatacijom. Nedostatak je poziv da se razvijamo na druge načine. O tome možete videti više u mojim tekstovima Fantastična moć psihološke kompenzacije. Šta ako imam poremećaj ličnosti.

Izražavajući i dokazujući sebe kroz stvaralaštvo čovek se zapravo leči, ili kako mi više volimo da kažemo raste i razvija se. Stvaranje je jedan od najstarijih, najdelotvornijih i najunevrzalnijih lekova za ljudsku dušu. Tom leku dugujemo svaku dobrobit koju je čovečanstvo do danas stvorilo.

Ukoliko, međutim,  ne postoji svest o svojim teškoćama i radu na njima, one kod poremećaja ličnosti imaju jasnu tendenciju da narastaju i da se komplikuju.

Egzistencijalisti su promovisali sjajnu ideju da čovek sam sebe stvara. Da li se ovde radi o čoveku kao pojedincu ili o čoveku kao biću zajednice? Zapravo i o jednom i o drugom. Zajednica nas stvara, mi sami sebe stvaramo kroz zajednicu i kroz otpor zajednici. Najzad mi sami na taj način stvaramo ili menjamo zajednicu.

Problem sa lečivošću poremećaja ličnosti u vezi je sa sredinom u kojoj pacijent živi. Već smo rekli da je izgleda mentalni poremećaj danas normalna pojava (nekad nam se čini da je bar polovina populacije na ovaj ili onaj način prilično poremećena). Štaviše, nastanak poremećaja ličnosti je u velikoj meri pod uticajem sredinskog faktora (što je sredina više poremećena, to je veća šansa da će “praviti” poremećaje).

Ako neko ko ne zadovoljava kriterijume za poremećaj ličnosti dospe u duboko nezdravu sredinu i ostane dovoljno dugo, kod njega će se poremećaj razviti. Doduše, psihijatrija u tom slučaju drugačije zove to stanje, zato što poremećajem ličnosti zove samo poremećaj koji nastaje u ranijoj životnoj dobi…

Poremećaj ličnosti dakle jeste lečiv i iako u izvesnom smislu predstavlja trajno stanje, ono može biti izvor velike kreativnosti i posebnosti.
Bez terapije, šanse za poboljšanje su male i mnogo je slučajeva u kojima simptomi vladaju hronično.

Rano i dugotrajno lečenje veoma je važan faktor upoznavanja i korišćenja svoje različitosti i svojih deformacija. U filozofiji poznata su uverenja po kojima je čitav svet ili život rezultat svojevrsne greške, a sav napredak i rast, čitava evolucija života posledica pritiska sredine. Prema Biblijskoj priči čovečanstvo nastaje neposlušnošću Adama i Eve. U Starom zavetu Lucifer odbija poslušnost bogu. U mnogim mitovima postoji motiv prvobitne greške ili prvobitnog greha, motiv pobune ili motiv otkazivanja poslušnosti.

Poremećaj ličnosti uklapa se u ovu priču. On je drugačiji način da se preživi. On je stoga potencijal za nesto novo i drugačije.

Istina da čovek sam sebe stvara, dakle važi, ali kao i sve istine na ovom svetu, ne bezuslovno. Možda je upravo smisao našeg postojanja u tome da stvoreni i iskrivljeni pod naletima sredine sami sebe stvaramo na nove i nove načine, kako bismo onda dali svoj doprinos promeni sredine.

U svakome kome psihijatri daju dijagnozu poremećaja linosti, kao i u svakom drugom čoveku postoje neslućeni potencijali za stvaranje sebe samoga i stvaranje drugačije sredine. Mnogi primeri to dokazuju. To dokazuje i ono što zovemo poremećajem ličnosti. Ako je poremećaj ličnosti adapatacija, onda smo mi sami tu adaptaciju stvorili da bi našli način da preživimo neke nezdrave okolnosti.

Sam poremećaj ličnosti dakle, dokaz je da čovek sam sebe stvara.