Više od 50% čovečanstva pati od neke vrste poremećaja ishrane. Najčešće je to gojaznost ali su i anoreksija i bulimija u dramatičnom porastu, naročito kod mladih žena. Naš odnos prema hrani reflektuje naše najdublje psihološke mehanizme i konflikte. Gojaznost je često začaranim uzročno-posledičnim vezama povezana sa emotivnim nezadovoljstvom (glađu). Emotivna “glad”, usamljenost i nezadovoljstvo sobom, često strah i strepnja kompenzuju se prekomernim konzumiranjem hrane. Nezadovoljstvo ali i opsednutost svojim fizičkim izgledom  onda utiče na naše samopouzdanje, stvara razjedajući osećaj krivice i dodatno nas udaljava od ostvarenja na emotivnom planu. U osnovi se nalazi teškoća da prihvatimo i volimo sebe ali i strah pred surovošću drugih. Na ovaj način nalazimo se u začaranom krugu iz koga, kako nam se često čini, nema izlaska.

“Izlaz” ponekad tražimo u bulimiji i anoreksiji. Na svo nezadovoljstvo samo nam još treba ugojiti se. Nezadovoljstvo gasimo prejedanjem a strah da ćemo se ugojiti nas počinje opsedati. Kako je ono zabranjeno sto puta privlačnije od dozvoljenog, slamamo se u borbi sa sobom i u trenutku slabosti gubimo kontrolu i “proletimo” kroz frižider. Nakon kratkotrajne sladostrasti osećaj punog stomaka nam, umesto zadovoljstva daje osećaj krivice i odvratnosti, pa smo skloni da problem rešimo tako što ćemo povratiti ovaj opterećujući sadržaj. Kada jednom pribegnemo ovom rešenju svaki sledeći put je sve lakše. Tako nastaje bulimija. Činjenica da imamo ovu vrstu problema obično kreira mnogo stida pa se cela stvar dugo skriva čak i od najbližih prijatelja i gotovo redovno od porodice. Da bi sakrili svoj problem počinjemo da proračunavamo načine i mesta gde ćemo se prejesti i gde ćemo povratiti. Čitava stvar postaje opsesivno-kompulsivni ritual.

Alternativa je da držimo rigorozne dijete kako bismo imali što veći kredit da se sigurno nećemo ugojiti. Ovo međutim može postati opsesivni oblik kontrole koju sprovodimo nad samim sobom, svojevrsni teror nad sopstvenim telom i zdravljem, oblik samokažnjavanja koji nam daje osećaj da držimo stvari pod kontrolom i na taj način donosi osećaj nagrade i zadovoljstva. Stvari su se preokrenule i zadovoljstvo sada više ne osećamo kada jedemo, već kada smo gladni i kada vaga pokaže željeni ishod. Tada govorimo o anoreksiji. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, anoreksija je jedan od najopasnijih psihičkih poremećaja u savremenom društvu jer dovodi do teških organskih oštećenja i ponekad čak do smrtnog ishoda. Svakako se radi o ozbiljnom problemu koji bez obzira na to što je veoma rezistentan na lečenje zahteva urgentan psihoterapijski tretman.

Rešenje je u boljem i drugačijem savezu sa sobom i svojim životom, a kroz psihoterapiju učimo kako taj savez da uspostavimo i negujemo. Kroz psihoterapijski proces otkrivamo kako smo prestali da podržavamo i volimo sebe i koja iskustva su do toga dovela. Postepeno i korak po korak tražimo načina da se vratimo sebi i svom životu, zadovoljstvu i životnoj radosti. Aktivno i kreativno oblikovanje sadašnjosti i budućnosti koje donosi prožimajući osećaj zadovoljstva i radosti čini da nestane potreba da nedostatak zadovoljstva i radosti kompenzujemo hranom.