Poremećaj impulsa (npr. kocka) fenomenološki gledano doživljava se kao nestrpljenje. Snažno sam identifikovan sa svojom željom (za dobitak). Slama me nestrpljenje da ostvarim zelju i lansiram se u nebo (pun kontakt). Preskačem mobilizaciju (ne rasuđujem trezveno), i biram akciju momentalno. Akcija je kratka (kockam), stavljam sve na jednu kartu. Kratka akcija, stavljam ulog na izabrani broj (kuglica ruleta se vrti u krug) treba odmah da donese ultimativno zadovoljenje. Kuglica staje na moj broj. Uzbudjenje ekspodira. (Vidi sliku 1)

Geštalt pristup nudi mogućnost da pokušamo da unesemo svesnost u iskustvo. Pri tome možemo koristiti važan element izvorne GT: rad sada i ovde. Upotrebićemo tehniku pozvanja klijenta da iskustvo (čina kockanja) prodje sa nama u sada i ovde, u mašti, i/ili da svoje iskustvo (koje doživljava dok kocka) gleda sa prazne stolice (decentriranje).

Setimo se da je u stvarnom doživaljaju kockanja  ciklus kontakta skraćen (poremećaj inpulsa) i doveden na munjeviti rast uzbuđenja ka očekivanoj tački punog kontakta (momentu istine kada će se kuglica ruleta konačno zaustaviti na mom broju). Stoga je terapijska strategija da klijent sada i ovde vežba produžavanje ciklusa kontaktiranja tokom terapsije seanse. Radimo na tome da se ciklus kontaktiranja  sada i ovde produži na seansi, tako što će klijent dugo ostati u svesnosti i mobilizaciji, šetajući izmedju njih.

Drugim recima sada i ovde učimo klijenta da odloži uzbudenje (zadovoljstvo) i da gleda sebe sa strane, da pravi od sebe distancu, decentrira se, pravi napor da ne dozlovi da ceo self bude sveden na kratku euforičnu akciju i kratko iščekivanjenje tokom kog uzbuđenje vrtoglavo raste!

Teraput: “Hajde da sada i ovde prođemo tvoje iskustvo kockanja. Zamisli da sediš na stolici i ispred tebe je rulet. Šta se u tebi događa? Šta osećaš u telu?”

Ali: “Užasno sam napet. Hoću da ekspodiram. Ne mogu da izdržim.” Nervozno poigrava na stolici, cupka nogama, ramena su mu podigunta, plitko diše, oči su mu zatvorene.

Terapeut i sam osećajući veliku napetost i duboko udiše: “Diši!” – ova intevencija vraća ga u telo i prvi je maleni pokušaj da se “vreme” produži. Stvari se već ne odvijau onako munjevito kao u realnom činu kockanja.

Klijent duboko uzdiše.

Teraput: “Šta se dešava sada?”

Ali: “Krupije baca kuglicu. Osećam kako mi lupa srce. Stavljam žetone na broj 13.”, uzbuđenje raste.

Terapeut: “Diši!”

Ali duboko uzdiše.

Teraput: “Šta se događa dalje?”

Ali ponovo duboko uzdiše (već počinje da sam usvaja ovaj novi pokret): “Kuglica klizi ka broju.”

Terapeut: “Šta se događa u tvom telu?” – intervcnija koja opet usprava proces, pozivajući klijenta unutra i ka svesnosti senazcije.

Ali: “Ruke mi se znoje i srce mi još jače lupa.”

Teraput: “Uzbuđen si.” – intervencnija je blago anticipirajući fidbek.

Ali ponovo duboko udiše i otvara oči, gleda u terapeuta: “Da.”

Terapeut: “Šta vidiš?” – ovom intervecijom teraput pokazuje da je prisutan, da gleda, prati proces, reaguje na novinu (Ali ga je pogledao, to je novina).

Ali, smećeši se: “Vidim tebe.”

Teraput, smešeći se: “I šta vidiš?” –  ponavljanje intrvencije.

Ali: “Smešiš se. Tu si.”

Terapeut: “Kako je to za tebe? Kako je u telu?”

Ali: “Lakše.”

Oboica duboko udišu.

Drugi deo strategije, još bliži edukaciji sastoji se u tome da klijent shvati šta mu se događa.

Terapeut: “Šta  se događa dalje?”

Ali: “Pa ništa. Ako kuglica stane na a moj broj, onda, phhh, oduševnjenje.” Pokretima ruku i gestikulacjom dočarava eksploziju.

Terapeut: “Eksplodira oduševljenje.”

Ali gledjući terapeuta pravo u či: “Da!” Počinje nervozno da cupka nogom a pesnicu streže ispred brade.

Terapeut: “Šta se sada dešava u tebi?”

Ali: “Užasno mi se kocka.”

Terapeut: “Diši!”

Zajedno duboko udišu.

Terapeut: “Pogledaj. Navukao si se na taj osećaj eksplozije i ništa mu vise nije ravno.” – edukacija.

Ali još nevrozije klima glavom: “Da!”

Terapeut: “Šta?”

Ali: “Pa to.”

Terapeut: “Šta?” – ove intervencije predstavljaju rad na konfluentnom načinu govora. Više o tome kasnije.

Ali: “Pa navukao sam se…”, zastaje i defokusira pogled.

Terapeut: “Na šta?”

Ali: “Pa na tu eksploziju.”, malo je mirniji.

Terapeut : “Da.”

Ponovo zajedno duboko uzdišu. Nastaje pauza. Ovo je važan trenutak i zato jer klijent koji je malopre osećao neizdrž uspeva da odloži vrhunac i umiruje se. Kroz mini cikluse kontakta uspeva da se dominantno i produženo zadrži u svesnosti, mobilizaciji i akciji, povezujući ove etape. Ne srlja u vrhunac.

Terapeut: “Umirio si se.”

Ali, pogledavši ga ponovo u oči: “Da.”

Teraput: “Šta?” – ponovo radi na konfluentnom govoru, ojav put intevencija ima i efekat pojačavanja mesta na kome se nalaze.

Ali: “Umiro sam se.”

Nastaje pauza. Klijent ponovo defoksuira pogled.

Terapeut se dvoumi da li da nastavi fantaziju tako što će je povesti na drugi pol, ka neželjenom ishodu kocke. Ipak odlučuje da malo čeka (intevncija nečinjenjem). Posle izvesnog vremena nastavlja i inteveniše: “Hajde da zamislimo šta se desi kada kuglica ne padne na tvoj broj.”

Ali prestaje da diše. Gleda u pod. Najdnom se mršti. Terapeut oseća bol u želidcu. Odlučuje da interveniše i proveri da li rezonira sa klijentom.

Terapeut: “Šta osećaš u stomaku?”

Ali: “Užasan grč u želudcu.” Ali inače pati i od hroničnog gastritisa.

Teraput ga posmatra. Vidi da se stegao i da ne diše. Razvija fantazciju da Ali pada sa visne i da se stegao, očekujući da se razbije o dno. Odlučuje da ovu fantaziju pretvori u intevenciju.

Terapeut: “Stegao si se kao da padaš na dnu i očekuješ da ćeš se razbizi. Diši!”

Ali udiše s naprom, tvrdo i potvrdno klima galvom. Uzdišu zajedno.

Terapeut: “Šta sada osećaš u telu?”

Ali: Boli me želidac.

Terapeut: “Šta još.” – disperzija figure ka pozadini.

Ali: “Ne znam.”

Terapeut oponaša stegnutost: “Da li si se stegao?”

Ali: “Da segao sam se.”, na licu mu na moment zagra osmeh.

Gledano kroz teoriju selfa, klijent uči da obuzda id. Razvija snagu ega. Uči se retrofleksiji, jt. samokontroli.

U slucaju klijenta po imenu Ali, imamo i jaku konfluenciju u porodičnom polju (jedinac kom su ispunjavanje zelje, snazno se identifikuje sa problemima roditelja i sa njihovim osecanjema i željama, sa njihovim strahom za njega, ali od straha se brani osećajem krivice, čime sebi stvata dodatni pritisak.) Zajedno sa svojim roditeljima je pod velikim pritiskom. Napravio je dugove. Svađu se neproduktivno, međusobno se okrivljujući. Neizvodljivo je za njega da napravi razliku izmdju sopstvenih potreba, osećanja, zelja i drugih ljudi. Self je vrlo nediferenciran. Nema odraslog. Sveden je na id funkciju (nekontrolisani impuls).

Životne prepreke, frstracije, doživljavaju se dramatizovano, s puno strasti. Alijev otac je veliki preuzimač ali je i sam u dugovima. Grandiznim projektima (narizam) koji zahtevaju veliko ulaganje zapravo takođe se posredno kocka, pucajići visoko.

Porodični pristisak u kom je od voljenog princa pao i postao glavni problem, Ali je mozda razrešavao imulsivnim ispadima (tuče i impulsivno kockanje), najvno se nadajući da će kroz kocku doći do velikog dobitka i pomoći ocu da se izvuče iz dugova. Self ne može da toleriše snegu id funcije, tj ne može da retroflektuje. Snaga ega je slaba. Persona je urušena. S dolaskom puberteta Alijev svet detinjva se surovo raspao, a niša nije uspeo da posten (persona). Ima talenta za fudbal. Ali povrede su ga “sprečile”. Školu je završio jedva. Radoitelji nastavlju da ga finasiraju (konfluencija) pa ne mora da radi (slab ego).

Ali ipak još kao tinedžer pokazuje težnju da se osamostali i želju da radi. Novac koji dobija za to trpljenje (rad), međutim, njemu nije dovoljna satisfakcija pa traži laki način i odaje se kocki.

Da bi radili na konfluenciji koristili smo često poseban nacin intervjua (istrazivanja) i tehniku prazne stolice.

Konfluenija uključuje tzv. konfluentni nacin govora. Klijent podrazumeva da ga terapeut razume, ne dovršava rečenice.  Ne imenuje stvari. Često koristi zamenicu mi. I tako dalje.

Za rad sa konfluentnim govorom razvijamo poseban tip intervjua. Postičemo klijentovu distinktivnost. Podstičemo zavrsavanje nezavršenih rečenica. Trazimo da imenuje, da ponovi, da objasni. Grubo rečeno, ne pristajemo na njegov nacim govora.

Naravno ova frustracija ima smisla samo ako je odnos poverenja terapet-klijent dovoljno jak kako klijent ne bi doživeo stid i neadekvatnost i povukao se u sebe.

Radeći na konfrlentom govoru, radimo na mobilizaciji, tj. na klijentovom povezivanju faza svesnosti, mobilizacije i akcije. Rečeno kognitivno-bihevioralnim rečnikom, učimo (stimulišemo) klijenta da misli, da misli uzročno-posledično u vremenu, da predvidja posledice svojih postupaka. Now for nexst. Mobilizacija koja zaista traje dovoljno da poveže svesnost i pronadje odgovarajuće akcije.

Klijent treba da razume svoje ponašanje, začarani krug zavisnosti. I treba da može o tome ga govori. Da drugome objasni šta se događa. Razvoj ovog narativa odvije se dominentno u dijaloškom stilu rada.

Verujemo da ovim učenjem odlaganja radimo u isti mah i na konfluenciji i na impulsivnosti. Jer setimo se da se mobilizacija i akcija kod inpulsivnog ponašanja dogadjaju na blic.

Praznu stolicu sprovodimo tako da klijent zaista menja mesta u prostoru sto je takodje manevar usmeren na konfluenciju. Imamo srece pa nasem klijentu roll play tehnike idu od ruke i fizicko premeštanje s mesta na mesto mu prija.

Drugo, ijako na praznu stolicu stavljamo i značajne druge, stavljamo i njega samog (drugog njega da tako kazem) kako bi s distance posmatrao sebe. U oba slučaja podstičemo ekspresiju a zatim autentičan dijalog.

Dobitak na kocki je pun kontakt takve vrste u kojoj Ali doživi momentalnu, krajnju i kratkotrajnu kompenzaciju (zadovoljenje). Bljesak potpune moć, naravno već u sledećem trenutku želi da ponovi. Sledeći dobitak je još veći skok. Iz nestrpljenja je skočio jos jače (ulaže veći ulog). Uložena neizdrž će se dvostruko vratiti. Ali ulaze dvostruko vise novca. I odjednom gubitak ga obara sa visine očekivane totalne moći na dno nemoći. Ali i odavde momentalno bezi novim skokom i opet će udvostruciti ulog, jer želi brzo da se vadi. Sada mora da skoči visoko. Ali odatle pada jos nize. Udara u jos dublje dno pola bespomoćnosti i pritisak i želja da se konačo iskoči je jos urgentnije, Ali je jos konfluentniji. Manično poziva drugove da bi pozajmijo još novca. Svesnost je gotovo sužena u neurotrasniterskoj buri. Ali je dete. Sveden je na id. Nema distance u sebi. Ne procenju trezveno. Srlja u gubitak. Nemoze da stane. Sutra ujutru ce se probuditi u nemoci i odma krenuti u akciju novog vađenja.

S aspekta teorije polariteta rekli bi smo da ovde radimo na integrciji selfa. Podržavamo polarnosti da se pojave naizmenično i time već počinju da koegzistiraju. Dalje se koegzistaniji uče kroz dijalog između polariteta. Terapeut tu aktivno pomaže dijalog, sugestivnim pitanjima kojim navodi klijenta da sebe autentično izgovori. Klijent na taj način uči da izrazi sebe.

Setmo se o Mark McConvill teorije polar (Adolescencija – psihoterapija i self u nastajnju). Self se razvija tako sto uči da tolerise ambivalenciju, tj. zajedničko delovanje polariteta, tako da je self negde u sredini, balansira obe sile istovremeno. Na primem, u isto vreme želim da vozim brzo da bi se pokazao pred drugarima i bojim se da vozim brzo, pa balansiram, vozim brzo ali ne previše i povišeno pazim (usmeravam paznju na voznju, budan sam). Suprotno, kod iskustvfa poremećaja impulse prevladaće jedan pol (u ovom slučajuželja da se dokažem i brza vožnja). Iskusvo impulsivnosti na trpi ambivalencijui koja je neophodna za uravnitzeženo funkcionisanje selfa.

Impulsivnost iz ugla polariteta znaci da oni ne koenzistiraju. Klijent ne moze da trpi razkilu i polarnost i zato imulsivno ide u akciju da bi preovladao jedan od polova: npr nemoć ili ultimativna moć. Jezikom kocke nemoć je gubitak i šansa za novu igru je put u ultimativnu moć – dobitak.

Nadu investiramo u našu radnu hipotezu da će odvajanje polariteta i dijalog između njih pospešiti snagu selfa da trpi ambivalenciju i samim tim da odlaže zadovoljstvo (uči retrofleskiju).