Ponekad imamo utisak da našim životom vladaju nevidljive sile. Prosto mi se ne da – kažemo tada. Sistemske konstelacije, razvijene upravo za rad u slučajevima kada klasična psihoterapija ne daje rezultate, raskriva te skrivene sile koje nas drže u mestu na neki misteriozni način.

Nisam sklon mistici. Iako sam mnogo proučavao najrazličitija duhovna učenja, držim da je važno da čovek na putu duha bude vrlo razborit. Moji prijatelji koji se bave ovom ili onom vrstom duhovnog učenja smatraju me pravim skeptikom. Ipak sistemske konstelacije nešto su što o sebi svedoči neposrednim iskustvom.

Postoji metoda kroz koju naše neposredno iskustvo progovara, samo od sebe. Konstelaciono iskustvo kaže da u nama postoje duboke lojalnosti i duboke odluke kojih uopšte ne moramo biti svesni. Iskustvo kaže da iskustvo naših predaka deluje na nas, čak i ako mi uopšte njega nismo svesni.

Sistemske konstelacije kao način rada omogućavaju da se ove skrivene sile i dinamike pojave, kako bi smo stali pred njih i pogledali ih u oči. Osvedočavajući se u njih u prilici smo da “razbijemo čini”, otpustimo neke od sila i dinamika koje nas vezuju. Ovo je moguće upravo zato što mi sami, ili ako hoćete naša duša i stvara ove nevidljive niti kojima sebe vežemo za određena mesta i okolnosti našeg života što rezultira zastojem ili ponavljanjem iskustva.

Osnova svih ovih zakonitosti je ljubav, pa se zato sistemske konstelacije nekad nazivaju i poretkom ljubavi. Ljubav je sila stvaralačka, božanska. Konstelaciono iskustvo pokazuje da ona seže izvan granica prostora i vremena.

Marta je u zastoju u svom životu, od kada je pobacila u petom mesecu trudnoće. Rad kroz konstelaciju pokazuje da ona još uvek čvrsto u svom naručju drži dete koje više nije živo. Zakon ljubavi ih veže. Zato je Marta već godinama u dubokoj depresiji, kao da i nije živa. Njen kasnije rođeni sin je bolestan. Bolest je njegov način da dobije Martinu ljubav. Uz to on je takođe lojalan svojoj nerođenoj (pobačenoj) sestrici. On pokušava da stane na njeno mesto i da je zameni, ali Marta je, kako sam već rekao, ne pušta. Martin muž nema mesta u ovoj konstelaciji pa je i u stvarnom životu zapravo odsutan.

Kada učesnici u ovoj konstelaciji ugledaju šta se desilo, dolazi do mogućnosti da se konstelacija pokrene iz zastoja. Uz puno suza Marta otpušta svoje nerođeno čedo. Devojčica dobija pravo da pripada sistemu tako što će sećanja na nju živeti. Iako se posvetim svom sinu, ja ću te i dalje voleti, izgovara Marta milujući po kosi članicu grupe koja u konstelaciji predstavlja njenu ćerku, milujući je kao što nikada neće moći pomilovati svoje mrtvorođeno dete.

Nakon ovog opraštanja Marta se okreće svome sinu, koji prvi put biva viđen. On plače u njenom naručju dok mu ona govori da sada zna šta se desilo i da joj je jako žao što nije mogla da bude sa njim. Dirnut razrešavanjem, odjednom se približava i otac. Dinamika porodice sada je reorganizovana.

Nikola je snažno identifikovan sa svojim dedom po kome je i dobio ime, ijako te identifikacije uopšte nije svestan jer o dedi zna vrlo malo. Njegov deda međutim umro je pre nego što je Nikola rođen. Šest godina zatim umire i Nikolina majka. Konstelacija pokazuje da se deda vratio iz drugog svetskog rata uništen i slomljen. Njegova supruga potpuno je bila okrenuta njemu u nastojanju da ga održi na nogama. Nikolina majka tako je bila istisnuta iz sistema, sve dok konačno nije umrla krajem tridesetih godina svoga života, ostavivši za sobom šestogodišnjeg sina, Nikolu.

Nikola ne uspeva da realizuje emotivne veze. U konstelaciji on je još uvek čvrsto povezan sa majkom koju ne želi da pusti. Deli ih smrt i zato Nikola živi kao da je na granici između ovog i onog sveta. Stalno je pospan i njegov emotivni život je prazan. Nikolin deda prikovan je za žrtve rata. On ne može da se odvoji od onoga što je u ratu video i doživeo, tako da ni sam posle rata nije dugo živeo.

Tek pošto se u konstelacionom radu prizna i izgovori njegova ogromna patnja, on može da se okrene svojoj ćerki a Nikolinoj majci. Tek pošto dobije oca Nikolina majka može da se okrene svom muškom detetu. U njenom srcu je ogromna bol što ga je napustila kroz smrt dok je bio mali dečak. Nikola je isprva nepoverljiv, a onda konačno prihvata svu onu ljubav koju nije stigao da dobije. U dirljivoj konstelacionoj drami, sin i njegova davno preminula majka ponovo se sreću i plaču dugo i neutešno u snažnom zagrljaju.

Tek pošto prizna i prihvati sudbinu, ono što se već dogodilo i ono što jeste, Nikola je spreman da se ponovo okrene životu i da ponovo poveruje u mogućnost emotivne veze. On postaje budniji, upravo živ a njegov emotivni život postaje popunjeniji.

Konstelacioni rad, koji se najčešće izvodi u grupi, veoma je intenzivan. Na podijumu, sasvim spontano i uz minimalne intervencije terapeuta odvijaju se drame života i smrti, raskrivaju se snažne dinamike koje sežu izvan prostora i vremena.

Grupa se na kraju oseća vrlo povezano, i međusobno i sa velikim silama života i ljubavi, silama čija je priroda božanska i koje nas čine bićima duboko ukorenjenim u prirodu i njenu spiritualnu stranu.

Autor: Nikola Krstić

Metod sistemskih konstelacija relativno je novi pristup terapiji koji nije lako preneti u reči. Jedini način da se sazna o čemu se tu zapravo radi jeste iskustveni: samo doživljaj ove metode na delu može nam omogućiti pravo razumevanje.

Ovaj pristup se uz Sistemske konstelacije naziva još Porodične konstelacije, Poredak ljubavi (Orders of Love) ili Hellingerova konstelacijska metoda po njenom osnivaču, nemačkom filozofu i psihoterapeutu – Bert Hellingeru. Iako su se razvile u okviru psihoterapije, konstelacije nisu samo psihoterapeutska metoda, jer ova se metoda koristi i u drugim profesijama, kao na primer u pedagogiji i u poslovnom savetovanju.

Možda bi onda bilo bolje reći da su konstelacije metod pronalaženja rešenja za teškoće koje nas ponekad muče u životu, bilo da se radi o psihološkim ili fizičkim poremećajima, problemima u odnosima: intimnim, porodičnim ili poslovnim, bilo da se radi o kriznim stanjima duha, odnosno poremećajima koje bi možda mogli staviti pod zajednički naziv – bolesti duše. I umesto porodičnih bolje ih je zvati sistemskim konstelacijama jer ih primenjujemo u radu sa različitim sistemima i zato jer smo u njima rukovođeni saznanjima iz teorije sistema.

A onda, sistemske konstelacije nisu niti samo metod. Naime, kroz konstelacije došlo se do određenih saznanja i uvida na polju ljudskih odnosa koji danas čine jednu doktrinu o funkcionisanju ljudskih sistema, od telesnog, porodičnog sve do nacionalnog i kolektivnog nivoa.

Sistemske konstelacije su dakle takođe jedan sistem znanja o tome šta doprinosi zdravlju, a šta pojavi bolesti, šta treba činiti da bi naši odnosi funkcionisali dobro, a šta ne smemo činiti ako želimo dobre odnose, kao i kako postići zdravu ravnotežu u našem životu, živeti ispunjeno i imati skladne odnose – sa samim sobom, sa svojim najbližima i u poslovnom okruženju.

Opisano vrlo sažeto, konstelacioni metod koristi osobe, učesnike iz grupe koji se obično ne poznaju, da predstavljaju članove (obično porodičnog) sistema, odnosno članove porodice osobe koja ima pitanje, koji se onda pozicioniraju u prostorni odnos – “postavljaju u konstelaciju”. Ovim relativno jednostavnim postupkom (pod uslovom da su zadovoljeni određeni parametri i uz nadzor iskusnog voditelja) možemo vrlo brzo doći do preciznih informacija o osobama koje su predstavljene, kao i dinamikama porodičnih odnosa. Iako predstavnici o njima ne znaju ništa. I iako se radi o osobama i događajima koji su udaljeni prostorno i vremenski. Tačnost ovako dobivenih informacija je mnogo puta proverena i dokazuje se kroz svaku novu konstelaciju.

Ovaj fenomen, u konstelacijama nazvan “fenomen percepcije predstavnika”, ne može se u potpunosti objasniti u okviru poznatih i priznatih naučnih paradigmi o ustrojstvu sveta. I zbog toga možda neće biti prihvatljiv onima koji žele prvo da saznaju kako nešto funkcioniše pre nego što se prepuste samom doživljaju.

Voditelji konstelacija se po pravilu ne opterećuju puno potragom za objašnjenjima ovog fenomena koji redovno koriste u svome radu. Kroz praktičnu primenu i sada već više od 30 godina akumuliranog iskustva, oni koji se bave konstelacijama našli su način kako da koriste ovaj fenomen dobijanja informacija iz porodičnog informacionog polja u olakšavanju mnogih problema življenja i kada ne mogu u potpunosti objasniti mehanizme njegovog delovanja.

Konstelacija je metod koji polazi od konkretne teškoće sa kojom se osoba suočava i koja je usmerena na nalaženje najboljeg mogućeg razrešenja te teškoće ovde i sada. To je takođe vrlo efikasna i relativno brza metoda, kao i sistemska metoda jer pojedinca sagledava samo kao neraskidivi deo sistema kojima pripada.

Kroz nju je moguće pogledati u mnoge boljke savremenog življenja na pomalo neobičan, skoro arhaičan način, često kroz oči naših predaka. Onih ličnih porodičnih, kao i civilizacijskih. Kroz konstelacije otkrivamo povezanost sa drevnim zakonitostima života koje su bile vrlo dobro poznate u plemenskim kulturama i koje još uvek deluju u nama i našim odnosima na skoro isti način. Upravo u našoj alijenaciji od tih “životnih pravila” često leži uzrok mnogih problema današnjeg čovjeka. Naša sloboda i individualnost, koje toliko glorifikujemo u našem “razvijenom” društvu, samo su prividne, dok našim životima većim delom upravljaju zakonitosti kojih nismo svesni i koje ne poznajemo.

Ovaj pristup svima koji ga iskuse bar jednom daje novu perspektivu gledanja na mnoge životne situacije i na obično nepoznate nesvesne zakonitosti po kojima se odvijaju naši odnosi. Konstelacioni metod takođe baca novo svetlo na zdravlje i bolest kao i na porodične dinamike koje su odgovorne za jedno i drugo. Ideja da specifična bolest može biti povezana s određenom porodičnom dinamikom na vrlo direktan, uzročno-posledičan način je radikalno nova, kako za modernu medicinu, tako i za psihologiju.

Konstelacije su fenomenološki (iskustveni) pristup koji ne koristi uobičajene psihološke i psihoterapeutske tehnike. Ovaj pristup vrlo malo važnosti pridaje rečima, racionalnim objašnjenjima, opisu problema i interpretacijama. Ono što je važno su činjenice značajnih događaja iz lične i porodične istorije (kao na primer smrt prvog deteta za koje deca rođena posle njega nisu nikad saznala ili majčina starija sestra koja je data na usvojenje). Važna je takođe i orjentisanost ne prema problemu, nego prema soluciji. A solucija u konstelacijskom pristupu podrazumeva nalaženje one pozicije (fizičke i duhovne) koja nam omogućava potpuniji i zdraviji život ovde i sada.

Konstelacijska metoda počiva na spoznaji da nerazrešeni problemi ranijih generacija imaju presudan uticaj na zdravlje i dobrobit svakoga od nas, kao i na (ne)uspeh naših najvažnijih odnosa.

Zdrava rešenja problemskih situacija dolaze nam kroz informaciono polje porodičnog (ili organizacionog) sistema. Ovo “pametno polje” koje je nosilac informacija, proteže se kroz nekoliko generacija u porodici, a može doneti na videlo duboko skrivene porodične tajne, uzroke štetnih porodičnih dinamika i nerazrešene traume iz prošlosti koje nastavljaju nepovoljno uticati na članove porodice i njihove sadašnje odnose.

Obično skrivena energetska dinamika porodice dolazi na površinu kroz izjave predstavnika i zapažanja voditelja. Kako se uzroci problema polako otkrivaju, kroz odgovarajuće rečenice i kroz promene fizičke pozicije predstavnika, voditelj konstelacije nalazi put do razrešenja, najčešće kroz: 1. dovođenje u vezu onoga što je bilo razdvojeno, i 2.uključivanje onoga što je bilo isključeno.

Razrešenje u ovom kontekstu znači opuštanje napetosti u porodičnom sistemu i ponovno uspostavljanje ravnoteže. Ovo razrešenje osoba koja radi na svom problemu obično oseti kao fizičku senzaciju opuštanja telesnih mišića ili kao osećaj lakoće “kao da je neko skinuo teret sa ramena”. Energija koja je bila vezana nezdravom dinamikom za događaje iz prošlosti, oslobađa se i postaje dostupna za životne zadatke sadašnjosti. Osoba je sposobna živeti vlastiti život ovde i sada, neopterećena bremenom više-generacijskih porodičnih drama. Stare slike koje su uzrokovale bol, konflikt i tenziju povlače se, a zamenjuje ih nova, zdrava, neopterećena slika koja omogućava slobodnu i kreativnu budućnost.

Ova saznanja o funkcionisanju ljudskih odnosa uključuju uvide o tome:

* Kako najbolje funkcionišu odnosi između muškaraca i žena

* Kakav mora biti odnos roditelja i dece da bi se deca osećala sigurnim i bila spremna prihvatiti život

* Šta je prikladno, a što ne u odnosima roditelji – deca

* Štetnost zamene uloga roditelja i dece i kako je izbeći

* Da mnogi uzroci depresije i ograničene životne energije dolaze usled odbacivanja života takav kakav nam je dat i kakav nam je došao kroz naše roditelje

* Da ukoliko roditelji nose teret deca im pokušavaju pomoći tako što njihov teret žele preuzeti na svoje leđa, često kroz bolest i životni neuspeh

* Kao i da mnogi problemi koje imamo danas imaju svoj uzrok u događajima iz prethodnih generacija koji nisu razrešeni na dobar način

Većina ovih dinamika odvija se na nesvesnom nivou i kada se osvrnemo na svoje živote često nećemo moći da razumemo zašto se naši životi odvijaju po određenim obrascima, čak i kada to ne želimo.

Konstelacije nam mogu pomoći da nađemo odgovore i na vrlo lična konkretna pitanja kao na primer:

* Zašto sam odabrala ovu profesiju

* Zašto sam odabrala nasilnika za muža

* Zašto se osećam kao da nigde ne pripadam

* Zašto ne mogu naći svoje mesto u svetu

* Zašto stalno imam doživljaj odbačenosti

* Zašto postoji distanca i konflikt između mene i moje dece i slično.

U velikom broju slučajeva ova metoda nam omogućava da otkrijemo uzročno-posledičnu vezu između trenutne životne situacije, odnosno neke poteškoće, životnog problema i određenog događaja, situacije ili doživljaja iz naše porodične prošlosti. Takođe otkriva nam zakonitosti koje vladaju nama i našim odnosima, koje su uglavnom skrivene i podsvesne i o čijem se postojanju vrlo malo zna. Nepoznavanje ovih sila i mehanizama kojim one deluju na nas ne znači da nismo pod njihovim uticajem.

Ove sile možemo uporediti sa silom gravitacije. Koliko znamo, gravitacija je oduvek bila deo pojavne stvarnosti na ovoj našoj planeti, ljudima su jabuke odavno padale na glavu ako su sedeli ispod stabla. Njutn nije izumio gravitaciju, samo nam je pomogao da je razumemo našom glavom, odnosno našim razumom, a ne samo čvrgom na našoj glavi.

Upravo tako nam ove sile koje deluju u našim životima i čija je svrha, izgleda, uređenje naših odnosa u porodici i zajednici, lupaju životne čvrge na različite načine: čine nas nesretnim, bolesnim, razvode naše brakove, odnose decu u zavisnost, čine nedostupnim ono što najviše želimo – sve dok ne spoznamo njihove zakonitosti i mehanizme njihovog delovanja.

Jedna od primarnih zakonitosti porodičnih sistema je da svi članovi imaju jednako pravo pripadanja i da niko ko pripada određenom sistemu ne sme biti isključen. Ukoliko se to ipak desi, cela porodica, a naročito njeni mlađi članovi snosiće posledice.

Primeri sistemskog isključenja su deca koja umru rano, a koja se ne spominju, zatim prekidi trudnoće, ponekad ranije veze naših roditelja koje se kriju, situacije kroz koje je naša porodica nepravedno profitirala, te sudbinske povezanosti koje nastaju kroz situacije smrtne opasnosti, kao što su ratovi i nesreće.

Do isključenja dolazi najčešće zbog velikog bola koji je povezan sa gubitkom, kao i zbog naše želje da zaštitimo druge članove porodice, pre svega decu od bolnih gubitaka ili da sakrijemo nepravdu ili zbog sramote, nekad ljutnje.

Na primer, roditelji često kriju od svoje dece smrt deteta koje je bilo rođeno pre njih. To je naravno njihov pokušaj da zaštite dete, kao i same sebe od boli povezane sa tim gubitkom. Roditelji takođe kriju svoju decu iz vanbračne ili predbračne veze. Ili decu koja su data na usvajanje. Roditelji ovo naravno čine u najboljoj nameri, često vođeni uverenjem da ono što ne znamo ne može nas povrediti. Međutim upravo je suprotno. Povređuje nas i šteti nam upravo ono što je od nas skriveno.

Kroz konstelacijsku metodu smo došli do uvida da kroz nas deluje određena porodična savest koja se brine o očuvanju celovitosti, odnosno o pravu pripadanja. Ova porodična savest brine o tome da svi imaju svoje mesto i izgleda ne trpi isključivanje kroz tajne, zaborav ili počinjenu nepravdu. Ova sila koja deluje u našim porodicama želi da svi imaju svoje mesto i ne miruje sve dok to nije tako.

To znači da ukoliko postoji neka vrsta isključenja u našem porodičnom sistemu, ova će nas sila primorati da se prisetimo, da tajna izađe na videlo ili da se stari računi poravnaju. Kako? Na taj način da će nam stvarati probleme u životu sve dok svemu što se desilo i svakom ko pripada ne damo pravo mesto ili ne odamo dužno poštovanje ili dok se tajna ne otkrije ili dok se ne prisetimo svega onog što je potisnuto. Znači dok ponovo ne uključimo ono što je bilo isključeno.

Koji su znaci ili kako se ova isključenja mogu manifestovati u našim životima? Većina životnih problema i teškoća koje doživljavamo u našim odnosima i na poslovnom planu, kao i većina psihičkih i fizičkih bolesti, poremećaji ishrane, zavisnosti, depresija, pomanjkanje životne energije, opšte životno nezadovoljstvo, neuspeh, sklonosti nezgodama, riskantna ponašanja – sve ovo može biti odraz (i najčešće jeste odraz) sistemske neravnoteže u porodičnom sistemu koja je prouzrokovana ovim isključenjima, odnosno odsečenošću od nečega što nam pripada, bio to događaj iz naše porodične prošlosti ili osoba kojoj smo nešto uskratili. Kao na primer pripadnost, zahvalnost, izvinjenje, kompenzaciju za nešto, mesto u našem srcu.

Ovo nam ponekad može zvučati čudno, da postoji neka sila, neki entitet koji o svemu ovome vodi računa, koji zna ko nedostaje ili ko je uskraćen i koji nas onda može primorati da zastanemo, da se osvrnemo, da prihvatimo, da uključimo. Mi nismo naučili razmišljati na taj način. Mislimo ako smo nešto loše napravili ili utajili ili nekome nešto uskratili da se možemo izvući samo ako niko za to ne dozna. Ili da ćemo od bolnog gubitka pre braka poštedeti našu decu ako im ništa o tome ne kažemo. Cena za to je životni neuspeh i bolest.

I uopšteno mislimo da smo mi puno veći gospodari sopstvenih sudbina nego što je to zapravo slučaj. Nama i našim odnosima vladaju zakonitosti koje nas prisiljavaju da se ponašamo na određeni način, a o kojima mi u načelu vrlo malo znamo.

Bert Hellinger otkrio je ove pravilnosti po kojima se naši životi odvijaju, odnosno zakonitosti koje u njima vladaju. Nazvao ih je zakonitostima ili pravilima ljubavi.

Ljubav, takođe je otkrio, nije osećaj ili nešto što nam se u životu desi ili ne. Ljubav sledi zakonitosti i poštuje određeni red. Postoje određeni uslovi koji joj pogoduju i koje joj moramo osigurati da bi je imali u svom životu, a takođe postoje i okolnosti koje joj ne pogoduju i koje moramo izbegavati ako želimo da ljubav cvate u našim odnosima.

Naravno, ovo se ne odnosi na romantičnu ljubav, niti samo na partnersku ljubav, već i na ljubav između roditelja i dece, ljubav prema zanimanju, uspehu, zdravlju, ljubav prema životu u najširem značenju. A upravo to su teme kojima se često bavimo u konstelacijskom radu i sa kojima se ova metoda najuspešnije nosi.

Autor: Alemka Dauskardt, psiholog, sistemski terapeut