Zamislite da se nalazite u situaciji u kojoj vam svi rade o glavi. Kolege oko vas ispredaju spletke kako bi vam naudili s ciljem da izgubite posao. Supruga/ suprug vas vara i smišlja način kako da vas se reši i da vam uzme sav imetak. Komšije joj/mu u tome pomažu jer su se i oni okrenuli protiv vas. Ne možete više nikome da verujete jer su u zaveru umešani i vaši prijatelji.

Iako ste sigurni da tajna i dobro smišljena zavera protiv vas postoji, niko to ne priznaje jer su svi upetljani. Naprotiv, vašu sumnjičavost koriste kao argument protiv vas. Kada su shvatili da ste ih otkrili i da znate šta rade odlučili su da vas naprave ludim. Već vam govore da se savetujete sa psihijatrima i daju vam ceduljice sa brojevima lekara sa kojima su sigurno pre stupili u kontakt i podplatili ih da vas smeste u ludnicu.

Potpuno ste sami na ovom svetu. Ne znate od koga da zatražite pomoć jer ste svesni da vam niko neće ozbiljno poverovati. Nema više prijatelja.

Otrprilike ovako se osećaju osobe koje u značajnoj meri razviju paranoidnost.

Ljudi nisu bezopasni, kao ni život sam. Štaviše, ljudska bića su sklona da nemilosrdno eksploatišu druge i nemilosrdno manipulišu drugima. Pohlepa, zavist, zavisnost, kompetitivnost, sebičluk, koruptibilnost takođe su deo naše prirode, i u savremenom društvu predstavljaju pre pravilo nego izuzetak. Ipak, naša tamna strana ponjaviše se ispoljava iza zatvorenih vrata naših domova. Želimo da verujemo da su porodice najtoplija mesta na svetu. Neke porodice zaista to jesu, pa čak i one imaju svoje senke i svoju tamnu stranu. Neke porodice međutim, skrivene zidovima ćutanja, zapravo su za svoje članove najstrašnija mesta na svetu.

Opasno je pripadati, jer tada možemo biti emotivno ucenjeni. Opasno je voleti sopstvene roditelje jer se tada preko nas može prevaljivati drama u kojoj oni samo žive. S druge strane opasno je ne pripadati, jer tada nema ko da se pobrine za nas a tu je i gorak osećaj odbačenosti i nevažnosti.

Izvan porodice čekaju nas spletke i ogovaranja. Razni manipulatori, lovci na ljude, žele da nas na najrazličitije načine prevare ili iskoristie. Kod takvog stanja stvari razvijamo uverenje da nikome nismo zaista bitni mi i da je svet neprijateljski raspoložen prema nama.

Kada je tog iskustva previše naša ličnost se krivi do cepanja. Ako nas životno iskustvo natera da sumnjamo u sve i u svakog, na dobrom smo putu ka paranoidnom poremećaju ličnosti.

Paranoidnost je jednostavno reakcija na osećaj ugroženosti koji je dovoljno generalizovan i traje dovoljno dugo. Sredina je bila ili i dalje jeste opasna i naše iskustvo je da drugi, svesno ili nesvesno uvek imaju skrivene namere i motive. Opasno je biti u fokusu nečijeg interesovanja, jer to obično znači da želi da nam napakosti.

Vremenom naše iskustvo može biti toliko intenzivno da počinjemo verovati da su ljudi zla bića koja će na razne načine pokušati da nam učine nažao. Tako možemo postati skloni da verujemo da se sve što se dešava odnosi na nas i da je upereno protiv nas. Nema slučajnosti, ljudi su manipulativni i zli i sve što rade rade jedni protiv drugih. Naša sumnjičavost bazirana je na dubokom osećaju ugroženosti kao da nam “drugi rade o glavi”.

Da bi preživeli mi smo se iskrivili tako da smo i sami počeli da manipulišemo. Sve što radimo i kažemo, dakle postaje sračunato na neki efekat. Sve što radimo ili kažemo zapravo je neka vrsta pritiska na druge da realizujemo neki cilj. Nema otvorenosti, nema spontanosti. Ono što nam treba može se dobiti samo manipulacijom. Ili ćemo mi prevariti druge da bi dobili ono što želimo ili ćemo biti žrtva prevare.

Zajednički život sa paranoidnom ličnošću veoma je težak jer zahteva stalnu borbu, pravdanje, osećaj povređenosti (svojim napadima paranoidni pacijent sklon je da lako povredi svoju okolinu). To je život pod stalnim optužbama i pretnjom. Česta je i patološka ljubomora, ispitivanje, saslušavanje, traženje dokaza za partnerovo neverstvo, stalno traženje novih i novih dokaza i potvrda da ga partner ne voli.

Pacijent je skoro uvek sasvim uveren da je sa njim sve u redu. Problem je u okolini, nikako u njemu. Ideju da mu je možda potrebna pomoć dočekaće vrlo neprijateljski i ratoborno. Ako pokušate da mu kažete da mu je možda potrebna pomoć, napašće vas kako hoćete da ga proglasite ludim i da ga se na taj način otarasite.

Zajednički život sa paranoidnom ličnošću veoma je težak jer zahteva stalnu borbu, pravdanje, osećaj povređenosti (svojim napadima paranoidna osoba sklona je da povređuje svoju okolinu). To je život pod stalnim optužbama i pretnjom. Česta je i patološka ljubomora, ispitivanje, saslušavanje, traženje dokaza za partnerovo neverstvo, stalno traženje novih i novih dokaza i potvrda da ga partner ne voli.

Paranoidna ličnost je skoro uvek sasvim uverena da je sa njom sve u redu. Problem je u okolini, nikako u njoj. Ideju da mu je možda potrebna pomoć dočekaće vrlo neprijateljski i ratoborno. Ako pokušate da mu kažete da mu je možda potrebna pomoć, napašće vas kako hoćete da ga proglasite ludim i da ga se na taj način otarasite.

Osećaćete se kao da ste okrivljeni protiv koga se stalno traže i pronalaze novi dokazi. Racionalna uveravanja neće biti od neke naročite koristi. Vaš paranoidni partner umeće svoje dokaze da složi u vrlo logičnu celinu, tako da bi svako poverovao da je u pravu.

Za zajednički život paranoidne osobe često, intuitivno izaberu slabije osobe koje mogu da drže u šaci. Tada obično vladaju strahom koji kreiraju kod svojih patnera. Stoga njihovi partneri najčešće ništa ne preduzimaju da bi se stvari promenile. Parališe ih strah da će bilo koji njihov korak dovesti do novih, još strašnijih optužbi i pretnji.

“Ako nešto pokušam, on će konačno imati dokaz da je u pravu i tada će se moj život pretvoriti u potpuni pakao!” – kaže jedna klijentkinja koje je u to vreme živela sa paranodinim suprugom. Krila je od njega da je krenula na terapiju i svaki put se trudila da je niko ne vidi. Bila je ubeđena da je suprug povremeno prati da bi dokazao svoje sumnje da je našla drugog čoveka.

Na ovaj način partneri paranoidnih ličnosti nađu se u bezizlaznoj situaciji i polako sami razviju svoju paranoidnu crtu. Upravo život pod stalnim optužbama i pretnjama ravija našu paranoidnost. Klijentkinja koju sam spomenuo došla je kod mene u potpunom rastrojstvu. Bila je na ivici nervnog sloma pošto je godinama živela sa paranoidnim suprugom.

Kroz terapiju ja smogla snage i postavila mu ultimatum ili da se leči i da zajedno krenu na bračnu psihoterapiju, ili će pokrenuti tužbu za razvod braka. Ovo je izavalo burnu reakciju, ali ona je imala spremljenu strategiju. Sklonila se na nekolko dana kod svoje rođake.

Pošto se konačno razvela njen bivši suprug ju je još dugo proganjao. Bile su potrebne godine da prebrodi ova traumatična iskustva. Čak i posle pet godina nakon razvoda idalje je povreneo sanjala kako se svađa sa njim ili kako je on uhodi i prepada na neočekivanim mestima.

Ako odbijaju da shvate da imaju problem i da ozbiljno rade na njemu, jedino što preostaje njihovim partnerima je da donesu odluku da li će ćutati i trpeti ili će se suočiti sa svojim strahovima i razočarenjima i napustiti ih. Ako je uz paranoidnu razvijena i psihopatska crta osobe sa paranodinim poremećajem ličnosti mogu biti veoma opasne. Njihovi partneri tada imaju težak zadatak da se suoče sa svojim strahovima i sa zavisničkim elementima u sebi, te da izražavajući svoja osećanja pronalaze u sebi mesto vere da mogu ponovo upravljati svojim životima.