Senzacije su način na koji se naš self najbazičnije (u smislu opstanka) pojavljuje na granici kontakta sa sredinom. U smislu teorije selfu senzacija spada u onaj korpus koji zovemo id funkcija.

Oseti su poziv našem ogranizmu da se angažuje, da preduzme odgovarajuću akciju (ego) koja će mu omogućiti opstanak. Osećaj gladi je u funkciji preduzimanja akcije koja će omogućiti hranjenje. Senzacija je dakle, mada ne nužno, početak naše akcije, početak našeg pojavljivanja na granici kontakta sa sredinom.

Izgleda da ne moram u svakom trenutku biti svestan svoje senzacije. Na primer gladan sam ili mi je hladno ili sam umoran, ali ja toga nisam svestan, jer sam usredsređen na rad. U datom trenutku senzacija probija prag svesnosti. Postajem svestan da sam gladan. Oset kreira uzbuđenje, mobiliše energiju za ciklus kontaktiranja sredine. Postajem svestan da sam gladan i to u meni kreira neprijatno uzbuđenje. Tim uzbuđenjem mobilišem se za akciju kojom ćemo doći u poziciju da zadovoljimo potrebu i na taj način ostvariti pun kontakt i razmenu sa sredinom, kako bi homeostaza ponovo bila uspostavljena.

Na početku terapije terapeut i klijent osećaju uzbuđenje, mešavinu strepnje, zainteresovanosti, radosti.

Zamišljajući važne situacije u kojima se klijent nalazi, ili čak samo razgovarajući o njima, u klijentu se mogu pojaviti senzacije koje mu se inače pojavljuju u tim situacijama. Tako je terapija prilika da se one osveste, iskomuniciraju i da se sa njima radi. Na primer, kada sam svom terapeutu počeo da pričam o sukobu koji sam imao sa kolegom, počeo sam da osećam jaku uznemirenost. Dalje smo razgovarali o sličnim situacijama kojih je u mom detinjstvu bilo mnogo. Rezultat tog razgovora bio je da sam počeo da osećam rasterećenje i mir.

Senzacije su takođe način na koji se u nama javlja fenomen rezoniranja, važan za relacionu perspektivu. Senzacije težine, umora, nelagode, knedle u grlu, na primer, mogu se javiti u paru terapeut/klijent kada klijent sili sebe da priča o nečemu o čemu mu se zapravo ne priča. Senzacija vrtoglavice može se javiti kada klijent govori previše brzo. Senzacija „knedle u grlu“ može se javiti kod klijenta i terapeuta, paralelno, kada klijent stežući grlo zadržava osećanja. Senzaciju vrtoglavice klijent može osetiti jer prebrzo prelazi sa teme na temu (kao oblik deflektivnog izbegavanja kontakta), ne dolazi zaista u kontakt.

Kada govorimo o relacionoj perspektivi u geštaltu, dakle, iste ove senzacije (umor, vrtoglavica, tuga…) na osnovu rezoniranja može osetiti i terapeut, što može biti od važnog dijagnostičkog značaja. Geštalt terapeut, dakle obučen je da prati senzacije u svome telu i dovodi ih u vezu sa onim što se događa između njega i klijenta.

Klijent u terapiji može osetiti radost jer mu se čini da je konačno prepoznat, jer ga psihoterapeut prati, oseća, ili jer je shvatio sebe, došao u dodir sa svojim doživljajem, da ga je terapeut upravo shvatio, što znači da su se terapeut i klijent približili, da su više u kontaktu. Toplina koja se širi grudima kada je primetio da ga terapeut posmatra sa zainteresovanošću i ljubavlju oset je koji ih informiše da su napravili korak u povezivanju i kontaktu. Ove senzacije terapeut može iskoristiti tako što će ih iskomunicirati sa klijentom, što će verovatno pojačati taj prijatan doživljaj.

Senzacija je dakle takođe intencionalna. Prvo, svaki oset (senzacija) je oset nečega. Topline, hladnoće, mekoće, bola… Drugo, to što osećamo je prijatno, neprijatno ili neutralno (irelevantno). Samim tim u senzaciji je klica pokreta koji će zadovoljiti potrebu. Otkloniti neprijatnu senzaciju. Pribaviti prijatnu senzaciju. U senzaciji gladi je klica pokreta kojim ću posegnuti za hranom. Reći da je senzacija intencionalna znači reći da je i senzacija nešto između organizma i sredine, a ne nešto unutra, što sa sredinom nema nikakve veze. U senzaciji prijatnosti koja se meni javlja kada vidim da me terapeut gleda smireno i zainteresovano je začetak mog posezanja za njim, moje aktivnosti poveravanja. Kada vidim kako me gleda, kada osetim njegovu prisutnost, osećam slobodu da mu kažem o mučnom osećaju krivice koji me proganja zbog greške koju sam počinio. U relacionoj paradigmi se, dakle, i na senzaciju naglašeno gleda kao na ono između, kao na nešto kokreirano ili deljeno.

U relacionoj perspektivi GT danas, istražuje se rad koji je intuitivnim, predkognitivnim, nekad neverbalnim pokretom. Na primer terapeut je osetio impuls (intenciju) da se svojom stolicom približi klijentu. Da li možemo reći da se ovde radilo o senzaciji? Osetio sam potrebu da te pogledam. Osetio sam potrebu da ti priđem. Nisam o tome razmišljao, jednostavno sam osetio da želim da to učinim. Ako ne bih to učinio osetio bih da se opirem samom sebi. Izvođenje pokreta koji sam osetio da mi treba mi prija. Iskustvo pokazuje da se to može poklopiti sa klijentovom potrebom, pa u tom slučaju nećemo govoriti o mojoj ili tvojoj potrebi nego o našoj potrebi, o intencionalnosti polja.

Jer, da nastavimo primer, kada je terapeut privukao stolicu klijentu polje se ispunilo senzacijom topline nove prisnosti. U sledećem trenutku terapeut oseća intenciju (polja) da klijentu ponudi ruku. Klijent je rado prihvata i počinje toplo da plače. Senzacija tople tuge ispunjava polje. I ostali članovi grupe se grle i neki počinju da plaču, neki privlače svoju stolicu paru terapeut/klijent. Govorimo dakle o senzaciji kao intenciji polja, kao početku pokreta koji će zadovoljiti potrebu polja: para terapeut/klijent većeg dela grupe ili čak cele grupe.