Originalna potreba
Rečnik Geštalt Pojmova – Akademija Geštalt Psihoterapije
Od organizmički biološke perspektive do perspektive socijalnog polja savremenog života
U suštini svaka je potreba originalna. Problem nastaje na nivou naše identifikacije naših potreba. Naime često se dešava da mi zapravo ne prepoznajemo svoju pravu potrebu ili pogrešno verujemo šta će je zadovoljiti. Verujemo da nam treba nešto što nam zapravo nije potreba. Na primer osećamo da nam je niska energija i mislimo da je problem u tome što nam je potrebno da se zabavimo, a zapravo nam je potreban san. Mislimo da imamo potrebu za hranom a zapravo smo emotivno gladni, nesigurni u sebe, ljuti na sebe ili nezadovoljni svojim fizičkim izgledom. Imamo potrebu za toplinom, osećajem prihvaćenosti i važnosti, razmenom i ljubavi. Verujemo da nam je potrebno da izgledamo bolje, a zapravo nam je potrebno da se osećamo prihvaćeni.
U tom duhu možemo napraviti razliku između potrebe i želje. Potreba je organizmička i po prirodi originalna. Želja je naše tumačenje potrebe. Želimo novi auto a potreba nam je da se osetimo važni i uspešniji, da privučemo pažnju, da doživimo uzbuđenje novine, zapravo želimo da budemo izabrani od strane osoba koje nam se dopadaju…
Identifikacija i artikulacija potrebe, te njeno pretvaranje u želju nešto je što se, dakle, uči, što znači da bi tu psihoterapija mogla imati svoju ulogu. Potreba je uslovljena biološkim i organizmičkim faktorima. Potrebe su univerzalne, iste u svim vremenima i svim kulturama. Želje su međutim uslovljene učenjem, kulturom i vremenom u kome živimo. Kada kažemo originalna potreba, mi zapravo mislimo na takvu identifikaciju i artikulaciju potrebe u želju koja zaista ima potenciju da zadovolji našu potrebu.
Da bismo zadovoljili svoje potrebe, angažujemo ego (naša volja manifestuje se kroz akciju). Na primer moje originalne potrebe su obezbeđivanje egzistencije, sigurnosti, osećaja pripadnosti, korisnosti sebi i drugima, samorealizacija. Ove potrebe pretvaramo u želje za dobrim poslom i statusom u društvu. Da bismo ostvarili ove želje neophodno je da se školujemo. Želimo dakle da se školujemo i budemo uspešni u tome. Preduzimamo odgovarajuće voljne radnje u tom pravcu. Odlazimo na predavanja, učimo, izlazimo na ispite. Želimo da naučimo materiju što bolje, želimo da na ispitima dobijemo što bolje ocene. Problem je dakle u tome što su samo društvo, složenost i isposredovanost savremenog života, zaista napravili i prave sve veće udaljavanje originalnih potreba, želja, aktivnosti koje su potrebne da bi se te želje ispunile.
Da napravimo od toga karikaturu možemo reći da je savremenom čoveku neophodno da uči programiranje softvera ili latinske anatomske nazive buba da bi zadovoljio potrebu za hranom i ljubavlju. U ovom apstrahovanju (odvlačenju: praho, prahere, vući, odvući) želja i akcija od potreba, originalna potreba se gubi.
Originalna potreba ima moć da nas energizira za akciju. Međutim moć originalne potrebe za hranom da nas energizira za akciju studiranja na fakultetu je niska, posebno ako već imamo roditelje koji će nas svejedno hraniti, učili ili prokrastinirali.
Loše identifikovana potreba ili previše apstrahovana, neoriginalna potreba, očekivalo bi se, biće slabo intencionalna. Imaće slabu moć da nas energizira za akciju. Međutim to nije uvek slučaj. Mi možemo biti veoma snažno identifikovani sa našim željama, iako one suštinski neće zadovoljiti naše originalne potrebe. Ja mogu veoma snažno želeti novi auto ili „savršen“ izgled moga tela iako to uopšte neće ili će za veoma kratko vreme zadovoljiti moju potrebu za sigurnošću, prihvaćenošću, ljubavlju, osećajem vrednosti.
Psihoterapijski značaj
Tradicionalni geštalt
Tradicionalni geštalt puno je pažnje posvećivao identifikovanju naših originalnih potreba, naročito kada su u sukobu sa društvenim normama ili kada su potisnute usled socijalnog pritiska. Zadatak tradicionalnog geštalt terapeuta bio je da nas navede da osvestimo i priznamo sebi svoju originalnu potrebu i pretvorimo je u akciju, bez obzira na društveni pritisak, preuzimajući odgovornost za posledice. Da bi to bilo moguće, potrebno je, verovalo se, da se osvesti splet otpora ili slojeva ispod kojih smo se sakrili od sebe i od drugog.
Mlada devojka iz bogate kuće ima originalnu potrebu da bude sa mladićem koji joj se dopada, ali njeni roditelji joj to brane i za njih bi bio naročito neprihvatljiv takav brak, jer taj mladić pripada niskom društvenom sloju. Devojka introjektuje želje svojih roditelja i guši svoju originalnu potrebu. Ljuti se na svoja osećanja prema tom mladiću i dolazi na terapiju da bi iskorenila grešne pobude (njeni roditelji „veoma cene“ učenja katoličke crkve kojoj pripadaju).
Terapeut radi na tome da devojka prizna svoju originalnu potrebu i na tom putu prolazi kroz slojeve selfa kao slojeve otpora koji se događaju između nje i terapeuta u sada i ovde. Osvešćivanjem i razrešavanjem otpora ona agresiju koju je okretala prema sebi okreće prema sredini kako bi se izborila za svoju želju da bude sa mladićem koji joj se dopada. Terapeut će podržati devojku na snažnu, pojačanu ekspresiju, na ekspresiju straha, na bivanje u praznini… „Ljuta sam na vas jer mi branite moju ljubav! Želim da budem sa momkom koga volim!“, viče ova devojka u eksperimentu.
Ideja je da prihvati i izrazi svoju originalnu potrebu, asimiluje svoju agresiju i da je umesto ka sebi (retrofleksija) okrene ka spolja, što je prirodni tok energije i izraz još jedne originalne potrebe, a to je da se oslobodi nepodnošljive tenzije tako što će je utrošiti na izražavanje sebe, na akciju borbe za dostizanje svoga cilja.
Kritika tradicionalnog pristupa
Kratko formulisana strategija rada bi bila u tome da se ojača ego funkcija tako što bi se bazirala na id funkciji (originalnoj potrebi). Savremeni geštalt često iznosi ideju da su promene u društvu drugačije orijentisale psihoterapijski rad danas. Ističe se (Margerita Spanjuolo Lob) da je potreba osnaženja ega, dominantna u šezdesetim godinama prošlog veka kada su vladali kruti moralni diktumi, zamenila mesto potrebi za kontaktom, koja je na novi način naglašena u informacionoj eri (kada deca rastu u odnosu sa kompjuterima i ekranima, mnogo više nego sa živim roditeljima i ljudima uopšte, i kada je „sve dozvoljeno“ – fluidno društvo).
Samo delimično se slažem sa ovom idejom. Verujem da je problem sukoba na nivou društvene norme i očekivanja sa jedne strane i naše originalne potrebe i želje koje ih zaista izražavaju sa druge strane i dalje prisutan i da će biti prisutan zauvek.
Dijaloški geštalt
Dijaloški geštalt puno je pažnje posvećivao procesu identifikacije i artikulacije potrebe. Bavimo se osvešćivanjem introjekata (uverenja) pomoću kojih identifikujemo potrebe, često pogrešno, i pretvaramo ih u želje i akcije. U tu svrhu često se koristi eksperiment, fantazija, simulacija, istraživanje pretpostavljenih scenarija, izražavanje katastrofičnih fantazija:
„Šta se plašiš da će se desiti ako sebe podržiš i tražiš nešto od svog mladića?“
„Njemu se to definitivno ne bi svidelo.“
„I šta bi se onda dogodilo?“
„Mogao bi me ostaviti.“
„A šta bi to značilo?“
„Tada bih bila sama.“
„I šta bi se onda desilo?“
„Ja to ne bih podnela. Ne bih mogla živeti. Možda bih poludela.“
„Kako bi to izgledalo?“
„Zapravo ne bih poludela. Više bih viđala svoje prijatelje. Verovatno me ne bi ni ostavio. Najgore što može da mi se desi je da budem povređena. Sada mi je jasno da zaista želim da mu tražim ono što mi treba od njega.“
Insistiranje na radu u sada i ovde je manje. Dopušta se rad na sadržaju. Dozvoljavaju se interpretacije. Govori se o edukacionom aspektu terapije. Terapeut klijentu katkad „pozajmljuje“ svoju ego funkciju.
Relacioni pristup
Ralacioni pristup najdalje je otišao u veštini da podrži klijenta da svoju originalnu potrebu izrazi u sada i ovde psihoterapijske situacije. Terapeut rezonira sa klijentom „pozajmljujući mu“ svoje biće da bi osetivši intencionalnost polja njihovog para pronašli pokret (akciju) koja će potrebu zadovoljiti. Na primer terapeut oseća polje konfuzije i slabosti koje u njemu polako kokreira želju da se pokrene. Poziva klijenta da ustane i predlaže mu da oboje ispruže ruke, da se dotaknu dlanovima i nežno guraju. Ova intencionalnost dovodi do toga da se klijent probudi. Terapeut to primećuje i konstatuje da se sada gledaju na drugačiji način. U ovoj relaciji klijent realizuje originalnu potrebu da ponovo oseti svoje telo. Automatski je uključena realizacija još jedne originalne potrebe: da je prisutan drugi koji će nas prepoznati i podržati da se identifikujemo sa svojom potrebom i intencijom.
Piše Nikola Krstić
