Navika
Rečnik Geštalt Pojmova Akademija Geštalt Psihoterapije
Koncept navike možda je u geštaltu nepravedno zapostavljen. Okrenuta ka neposrednom iskustvu u sada i ovde, novini i kreativnosti, GT ovaj koncept možda nije dovoljno istražila.
Fiksirani geštalt i u tom smislu navika može biti u funkciji zaštite, na primer kada smo navikli da sagovornika ne gledamo u oči, čime se zapravo štitimo od kontakta jer imamo iskustvo da je potencijalno opasan. Prokrastiniramo da se ne bi suočili sa neprijatnim aspektom uzbuđenja, sa frustracijom suočavanja sa preprekama sa osećajem bezuspešnosti, ili izbegavamo da ponovo pritisnemo sebe za nešto što nam se ne radi. Govorimo brzo i mnogo da bismo otišli od svojih doživljaja. Pokušavamo da sa svim teškoćama izađemo na kraj tako što postavljamo pitanje „zašto“, dakle ne uključujući ostale resurse našeg bića. Stres kompenzujemo pušenjem koje nas opušta i vraća u trenutak… U tom smislu navika je vrsta adaptacije.
Navika može imati i funkciju (smisao) ekonomičnosti. Na svesnost se u GT gleda kao na pažnju, usku usredsređenost na ono što je trenutno od interesa. Kako je svesnost usko usmerena, mnoge naše aktivnosti odvijaju se automatski. Ta automatika je drugi način da shvatimo koncept navike. U tom smislu mnoge naše radnje i ponašanja deo su pozadine (ne dovodimo ih u figuru). Kao pozadina one su veoma važne za nas. Zamislite na šta bi naš život ličio kada bismo stalno morali da razmišljamo o tome kako hodamo ili kako dišemo ili kako pišemo ili kako čitamo ili kako se pozdravljamo sa ljudima, kako jedemo ili kako peremo ruke. Dok izvodimo ove radnje naša svesnost usmerena je na nešto drugo ili može slobodno da luta.
Ove aktivnosti koje na neki uobičajen, naviknut način izvodimo, nalaze se u pozadini i predstavljaju bitan sistem podrške ekonomiji naše svesnosti. Tako naša svesnost ostaje slobodna da se usmeri na ono što je u datom trenutku zaista od važnosti.
Na naviku u GT možemo gledati kao na šemu, fiksirani geštalt. To je kontekstualno neosetiv način funkcionisanja, repetitivan, učestali.
Teorija selfa i ciklus kontakta
Kada se naše akcije ponavljaju one postaju navika i mi se više ne preispitujemo da li je funkcionalno da to radimo baš na taj način. Jasno je da je ovde posredi ego funkcija selfa.
Ipak, kada govorimo o navici, kao i kada je posredi fiksirani geštalt, ne govorimo samo o radnjama, već navići možemo i da mislimo, osećamo, procenjujemo (rezoniramo), izdvajamo figure od interesa na jedan stereotipni način.
Navike su i deo osećaja vlastitog identiteta (persone). Ja sam onaj koji je navikao da stvari radi na određeni način. Moja veština vajara (identitet) je splet rutina na koje su moje ruke navikle. Moje navike mene određuju i čine da sebe osetim kao sebe. Kao psihoterapeut navikao sam da menjam fokus moje pažnje, premeštajući se između telesnih senzacija, njihovog razumevanja i stavljanja u kontekst terapije, posmatranja i zapažanja telesnih reakcija, facijalne ekspresije moga klijenta… Ova menjanja fokusa, ova otvorenost za opažanje najfinijih promena na licu moga klijenta događa se takoreći po navici, automatski.
Biologističko-telesna perspektiva
Navike sežu i u domen dnevnih rutina na koje je naviklo moje telo. Uobičajeno vreme ustajanja, fizička aktivnost, doručak, ručak, itd, odlazak na posao, popodnevna dremka, spavanje u određeno vreme, intelektualni rad, itd. rutine su koje, ako se iz dana u dan ponavljaju, čine da im se moje telo prilagodi i na taj način postaju veoma značajan sistem podrške mom funkcionisanju.
Kritički osvrt i psihoterapijski značaj
Možda možemo kritikovati geštalt psihoterapiju ako u njoj postoji sklonost da recimo prenaglašava snagu uvida ili događaja u sada i ovde u odnosu na snagu navike, odnosno ako potcenjuje snagu navike u odnosu na uvid ili događaj na terapiji. Kognitivno-bihevioralni psihoterapijski pravci nastoje da razviju snažne sisteme za promenu navika i rutina i možda se može reći da se geštalt u tom pravcu slabo razvija. Tako su ovi pravci postali poznati po domaćim zadacima koje zadaju svojim klijentima. Postavlja se pitanje da li uz uvid u novo iskustvo (kvalitet) kontakta u sada i ovde same terapije možemo klijentima ponuditi još nešto u teškoj borbi za duboku primenu načina funkcionisanja na koje smo svikli i da li bi GT trebalo više pažnje da posveti problemu navike. Važno je da psihoterapeut ima u vidu da će klijentima biti potrebno mnogo vremena da naviknu na nove načine funkcionisanja koje su usvojili kroz nova iskustva i eksperiment.
Piše Nikola Krstić
