U ovom tekstu biće objašnjena jedna jednostavna tehnika koju možete primeniti da bi ste sebi pomogli u toku napada panike.

Ova tehnika nažalost nije stopostotno efikasna, kao što neki psiholozi tvrde. Da li će i koliko delovati možete znati jedino ako probate. Najverovatnije će nekad delovati a nekad ne, nekad manje a nekad više, kod nekoga manje a kod nekoga više. Nemojte odustati odmah, probajte više puta u više različitih situacija.

Ova tehnika neće otkloniti prave uzroke vaših paničnih napada i manje više će delovati samo na simptom. Da bi ste zaista radili na suštini problema koji stoje iza napada panike biće neophodno da se zaista posvetite samospoznaji o kreiranju životnog smisla, kroz psihoterapiju ili na neki drugi način.

Svaki napad panike, ma koliko bio jak, jednostavno sam od sebe prođe. U istoriji medicine još nije zabeležen napad panike koji nije prošao u približno uobičajenom periodu trajanja paničnog napada (link). Kao što je već objašnjeno u tekstu šta je napad panike (link), napad panike je snažan, prirodni, automatski (autonomni) mehanizam. Ovo autonomni znači da njime dominantno upravlja deo nervnog sistema koji zovemo autonomni i koji nije pod direktnim uticajem naše svesne volje. Zbog toga se nekad verovalo da mi svojom voljom ne možemo uticati na stanja kao što su napadi panike, rad srca, rad probavnog trakta i slično.

Danas međutim znamo više. Znamo da autonomni (vegetativni) nervni sistem jeste u dodiru i komunikaciji sa heteronomnim (voljim) delom našeg nervnog sistema, i da se ova veza može vežbati i poboljšavati. Voljni deo našeg nervnog sistema upravlja voljnim radnjama kao što su pokreti udova (kontrakcije svih mišića osim srčanog), ali donekle i našim mislima, utiscima, uverenjima, pa čak i osećanjima. Upravo na ovim otkrićima temelji se uverenje da svojom voljom u nekoj meri možemo uticati čak i na tako snažna stanja kao što je napad panike.

Evo sada i same tehnike. Kada dođe do napada panike pokušajte da se setite da on nije pod direktnom kontrolom vaše volje i da ga ne možemo svesnom voljom zaustaviti. To je kao da pokušavamo da svesnom voljom zaustavimo rad srca ili bubrega. Dakle nemoguće je. Besmisleno je prostom voljom se opirati napadu panike. Pokušajte da se setite da će on sam od sebe sasvim sigurno proći kao što je sam od sebe i došao. Pokušajte da se setite da sve što osećate zapravo nije opasno po vaš život osim u slučaju da ste osoba sa teško oštećenim srcem.

Umesto da se borite protiv njega pokušajte da ga izazovete. Dajte mu ime i oblik. Recimo neka vaš napad panike bude komšija Pera koji je stariji i dosadan čovek i kada vas uhvati u klješta nije mu se lako izmigoljiti. Kada dođe do napada panike zamislite da je komšija Pera upravo došao kod vas da vas ponovo gnjavi oko zaključavanja podrumskih vrata, čišćenja zgrade, novca koji treba da date da bi se na hodnicima zamenile sijalice koje neko stalno krade.

Zdravo Pero! – recite mu. Ajde da vidim koliko danas možeš da me ugnjaviš. Evo dajem ti 20 sekundi da pokažeš ono najbolje od sebe. Da vidim koliko jako moje srce može da kuca, koliko jako može da me guši, čik da vidim da li si u stanju da me ugušiš na mrtvo ili da me isprepadaš do infarkta! Ajde navali samo, baš da vidim da li si toliko strašan koliko izgledaš.

Zatim polako brojite u sebi do 20. Kada 20 sekundi prođe, zahvalite se Peri što je dao najbolje od sebe i zamolite ga da sada ode kako biste mogli da radite. Sačekajte minut dva da vidite šta će da se desi, a za to vreme obavljajte neki fizički posao. Na primer operite sudove.

Ako je panični napad još uvek tu, ponovite isto. Dajte novih dvadeset sekundi da učini najbolje od sebe, polako brojte u sebi do 20 a zatim ga zamolite da ode.

Tada pokušajte da dišete dublje i sporije (a ne brže) i/ili da, ako je to moguće šetate. Fizička aktivnost i dublje disanje mogu vam pomoći da se simptomi paničnog napada smire brže. Dok dišete brojite i pokušajte da učinite da vaš udah traje dok ne izbrojite do četiri i da izdah opet traje četiri sekunde. O vežbama disanja kao vrsti samopomoći kod napada panike (link) više možete videti u našem članku o ovoj temi.

Sledeća stvar koju možete da uradite je da pokušate da skrenete svoje misli sa telesnih simptoma. Setite se da je pojačana pažnja nad telesnim simptomima ono što pojačava naš strah. Pokušajte npr. da sabirate brojeve ili da otkucate nekome poruku, pokušajte da se setite šta ste juče tokom dana sve pojeli ili šta biste danas želeli za ručak.

Najzad pojedite nešto slatko i popijte malo vode. Častite sebe što ste izazvali Peru i šta i pored svih napora nije uspeo da vam naudi.

Pored navedenih tehnika možete pokušati još i sledeće. Odredite za svoju paniku neko vreme kada vama to odgovara. Kada ste kući i kada se osećate bezbedno. Jednom do dvaput dnevno, uvek u isto vreme, udobno se zavalite u svoju fotelju i pozovite napad panike da slobodno dođe. Pero, sada sam tu za tebe, evo čekam te, čik dođi ako smeš. Dva do tri minuta čekajte napad panike. Najverovatnije se neće pojaviti. Ako se ipak pojavi, ponovo ga izazovite na crtu. Ponavljajte isti postupak nekoliko nedelja u isto vreme.

Dok se poigravate sa svojim napadima panike i proučavate ih, dok odmeravate snage sa njim, tragajte za drugim načinima da bolje shvatite sebe. Uzroci za vaše napade panike su tu negde oko vas, u vašem životu. Oni čekaju da ih osvestite da se pozabavite sobom. Kao i svi drugi simptomi oni vam nude šansu za nešto drugačiji i kvalitetniji život.