U tradicionalnom GT manipulacija je u vezi sa otporom. Manipulišemo jer nastojimo da pobegnemo od pravog doživljaja (Naranho). Način da se manipulacija „leči“ su pravila terapije koja su zahtevala da klijent govori jezikom odgovornosti (da ne svaljuje krivicu na druge), da koristi ličnu zamenicu „ja“, da druge naziva pravim imenima itd.

Tradicionalni GT, slično kao transakciona analiza, manipulaciju vidi u igranju igara, kao što je „topdog i anderdog“. Topdog je direktan, on pokušava da natera druge da rade ono što on hoće, pritiscima, pretnjama, ucenama. Anderdog na sve pristaje kako bi odagnao pritisak, ali pošto ne ispuni traženo nalazi opravdanja: „Želeo sam, ali nisam mogao.“ Anderdog je pasivno-agresivan i on odbija da preuzme odgovornost.

Kritičari su smatrali da je Perls bio fiksiran za koncept manipulacije i da je svaki pokušaj bliskosti i svako izražavanje slabosti prepoznavao kao manipulaciju. Neki terapeuti, koje svrstavamo u dijaloški i relacioni pristup, veruju da je postavljanje pitanja da li klijent nama manipuliše u načelu pogrešan put. Oni veruju da na taj način paranoično usmeren terapeut kokreira klijentovu potrebu da manipuliše.

Umesto toga, dijaloški i relaciono orijentisani terapeuti nude mogućnost da terapeut pročita intencionalnost koja leži iza klijentove manipulacije (strah, potrebu za kontrolom, ljubav) i da sa klijentom komunicira svest o ovim, u osnovi zdravim, intencijama.

„Kako možeš da se od ranog jutra izlažeš tom đubretu, umesto da malo posediš u tišini?“, kaže joj mladić, oštro, umesto da je direktno obavesti da mu buka smeta. Kako sam sebi predstavlja stvar, on joj to zapravo kaže „za njeno dobro“.

„Umesto što od rane zore buljiš u monitor, ti bi se okrenuo meni, da ti ja išta značim.“, napada ga ona povređujuće, umesto da ga obavesti da želi njegovu pažnju, da želi da trenutke kada se probude posvete jedno drugome.

„Da ti mene voliš, ti bi imala razumevanja za moj posao i moj trud da nam obezbedim i zaradim sve ovo što imamo. Neka druga bi na tvom mestu bila bar malo zahvalna“, uzvraća mladić, umesto da je direktno obavesti da ga je njena izjava zabolela.

Čovek je veoma manipulativno biće. Često sebe želimo da prikažemo u boljem, a nekad čak i u gorem, svetlu nego što stvarno jesmo. Nekada sebe želimo da prikažemo u boljem ili gorem svetlu drugima, a nekad čak i sebi samima (vidi dole odeljak o manipulaciji i personi).

Kako je GT bazirana na vežbi autentičnog pojavljivanja pred sobom i pred drugima, manipulacija je potenciljalno veoma važan koncept.

Najšire uzevši, manipulacija je svaki pokušaj da se u sredini izvede neka promena, da se sredina prilagodi našim potrebama. Ova vrsta manipulacije ili agresije nad sredinom smatra se prirodnom i zdravom i nije terapijski interesantna.

Uže gledano, na terapijski interesantan način, manipulacija je svaki pokušaj da se na sredini proizvede promena, ali da se pri tome, sebi i/ili drugima, stvari predstave na drugačiji način nego što jesu. Manipulacija je nastojanje da navedemo druge da čine onako kako mi želimo uz pomoć obmane, pritiska ili ucene.

Na primer, pacijent saopštava lekaru krive simptome, jer je ubeđen u dijagnozu koju je sam sebi postavio, i želi da dobije terapiju baš za tu dijagnozu. Ili saopštava lekaru krive simptome jer želi da dobije bolovanje. Ili javljamo šefu da nam se dete razbolelo, da bismo opravdali kašnjenje na posao, iako smo se zapravo samo uspavali. Ili saopštavamo prijatelju da su nas hitno zvali sa posla i da ne možemo doći na dogovoreni sastanak, a zapravo nam se na taj sastanak ne ide. Ili odlazimo kod majstora da nam smanji kilometražu na kolima kako bismo ga prodali po povoljnijoj ceni, jer „svi tako rade“, a pri tome ćemo kupcu prećutati mane na kolima koje smo primetili. Ili prilikom prodaje stana, čak ni ako nas eksplicitno pita, kupcu svakako nećemo reći da je komšiluk jako bučan, da radijatori cure, da krov prokišnjava, da je lift često u kvaru, da roletna noću nesnosno zvecka itd.

U nešto drugačijem smislu manipulacija nije pravo obmanjivanje, laganje ili korišćenje neistina, već dovođenje u prvi plan onih razloga iza kojih želimo da sakrijemo druge razloge koji su možda ipak važniji. Tako često nešto radimo zbog sebe, a zapravo drugima želimo da predstavimo da to radimo zbog njih.

Na primer, uplašeni smo da bi naš klijent mogao da naudi sebi ili da se dekompenzuje. Plašimo se kakvog će to uticaja imati na našu karijeru i kako ćemo se emotivno nositi sa tom odgovornošću. Kažemo mu da mora posetiti psihijatra, jer će u suprotnom njegovo stanje biti sve gore i gore (što mi zapravo ne možemo znati).

Ili želimo da podignemo cenu svojim klijentima jer želimo da zaradimo više, odnosno imamo utisak da ne zarađujemo dovoljno. Umesto toga, klijentima kažemo da je cena terapije kod drugih odavno porasla, a mi, eto, nismo želeli da je dižemo sve do sada, da će više ceniti seansu ako je više bude plaćao, da ne može pronaći jaftinijeg a iskusnog terapeuta.

Ili kažemo klijentu da mislimo da je sada pravi trenutak da napravimo pauzu, a zapravo želimo da napravimo slobodan prostor za putovanje radi odmora za koje nam je iznenada iskrsla šansa.

Zatim, manipulacija bi mogao biti svaki način da za svoje postupke, misli i osećanja (doživljaje) okrivimo druge.

Tako, na primer, druge grdimo, savetujemo ili kažnjavamo radi njihovog dobra. Oni su krivi zbog naše ljutnje, besa ili tuge. Drugi su nas isprovocirali, nisu nam ostavili izbora.

Kada sam zapitao klijentkinju šta se desilo da je tako promukla, ona mi odgovara da je juče njen muž mnogo vikao na nju.

„On vikao, a Vi promukli.“, ubacujem šaljivo.

„Bila sam isprovocirana.“, odgovara. „On je prvi počeo. Ja mu kažem da svađa nikuda ne vodi, ali on nastavlja. Šta biste Vi uradili da ste bili na mom mestu?“

Poslednje pitanje zapravo nije pitanje. To je zamka. Zahtev da se složim sa njom. (Više o pitanjima u kontekstu terapijske manipulacije vidi niže.)

Na primer, izbegavam da mom gostu kažem da mi se spava i da nisam više za društvo da se on ne bi uvredio, a da nama ne bi bilo neprijatno jer ga teramo. Umesto da mu kažem da sam umoran, ja kažem: „Sutra rano ustaješ zbog posla? Sigurno si umoran.“

Činim to da drugi ne bi pomislio ono što ja ne želim da pomisli (recimo da nam nije stalo do njih), dakle izbegavam strah.

Ili, optužujemo druge da bismo izbegli neprijatan doživljaj vlastite krivice ili stida. Vozač koji je vozio previše brzo optužiće pešaka koga je udario, da ga je udario zato što je ovaj izleteo na kolovoz.

U tradicionalnom geštaltu važna terapijska pitanja: šta sada radiš, šta očekuješ i šta izbegavaš, nekada su sračunata na osvešćivanje izbegavanja nepristojnog doživljaja kroz manipulaciju.

Manipulacija je koncept veoma značajan u tradicionalnom geštaltu, naročito kod Perlsa i Naranha. Pod manipulacijom smatra se svaki pokušaj odstupanja od terapijskih pravila, pa čak i svaki pokušaj prelaska u ono što je Buber nazvao Ja-Ti odnos mogao bi se u tradicionalnom geštaltu dovesti u kontekst manipulacije.

Pravila u tradicionalnom GT spadaju u supresivne tehnike, čiji je zadatak da nam onemoguće beg od doživljaja.

Kada govorimo o odstupanju od pravila u tradicionalnoj GT, manipulacijom se smatrao svaki abautizam, indirektan govor, svako izlaženja iz ekspresije doživljaja u sada i ovde i svaki govor koji ne uključuje aspekt lične odgovornosti. (Vidi niže, psihoterapijski značaj).

Klijent će sa terapeutom pokušati da odigra svoje uobičajne igre. Igraće se bespomoćne žrtve ili nasilnika, ili uvređenog i poniženog, ili će pokušavati terapeuta da zadivi svojom pameću, zavede, šarmira, kontroliše, rastuži, naljuti.

Sve ove igre koje klijenti igraju u okviru svojih šema tradicionalni geštalt je smatrao manipulacijama.

U okviru tzv. dijaloškog i tradicionalnog geštalta koncept manipulacije doživeo je snažne kritike. Suština ovih kritika je da terapeut ne uzima u obzir svoju ulogu u kokreiranju fenomena manipulacije.

Svaki izlazak iz sfere slobodnog asociranja, čak svaki emotivni nastup, ortodoksna psihoanaliza je tumačila kao otpor i u tom smislu manipulaciju.

Naročito je manipulacijom smatran svaki pokušaj odnosa između terapeuta i klijenta. Potreba ili pokušaj klijenta da se emotivno veže za terapeuta činila im se kao prvorazredni otpor analizi i emotivno investiranje u nerealnu soluciju koja ima za svrhu samo da ponovi traumatična iskustva separacije od objekta iz detinjstva.

U tom smislu, svaki pokušaj da se dođe u emotivnu interakciju ortodoksna psihoanaliza je smatrala transferom (projektovanjem vanterapijskih veza na terapeuta), manipulacijom i otporom.

U ortodoksnoj psihoanalizi svaki transfer, šire svaki otpor analizi, bio je smatran nesvesnom manipulacijom od strane klijenta. Važi i obratno, svaka manipulacija smatrana je transferom i otporom i bilo je potrebno osvestiti je upravo kao otpor i transfer, kako bismo se mogli od nje distancirati i tako je prevazići.

Moguće je, međutim, da je pokušaj neutralnog držanja (prazno platno za projektovanje) i strah od klijentovih osećanja prema analitičaru i klijentovog vezivanja za analitičara, zapravo bio kontratransfer, koji je za posledicu imao kokreiranje mnoštva klijentovih pokušaja da se emotivno veže ili približi hladnom i distanciranom analitičaru.

U tom svetu cela velika priča o transferu u analizi može se dovesti u kontekst pokušaja zauzimanja ustrajale pozicije kao kontratransfera. Razmislite kakva će biti vaša prirodna reakcija na osobu od koje očekujete pomoć i kojoj pričate najintimnije detalje iz svog života, a koja pri tome drži pozu hladnoće i distanciranosti.

Cilj njegove terapije je svesnost, nezavisnost i samopodrška, a klijenti mu postavljaju zamke za medvede i pokušavaju da ga naprave budalom, kako je sam govorio.

Osvešćivanje manipulacije je važan deo tradicionalnog pristupa. Ali, šta je manipulacija?

Za tradicionalni GT, slično kao za psihoanalizu, manipulacija je svaki pokušaj klijenta da odstupi od strogih pravila terapije.

Prvo pravilo tradicionalnog GT je da klijent mora govoriti u sadašnjem vremenu, odnosno da svaku rečenicu mora početi rečima: „Ja sada i ovde doživljavam…“ Smisao ovog pravila ogleda se u nepostojanosti sećanja i upravo našoj sklonosti da konfabuliramo i prošlost tumačimo na manipulativni način, sa željom da time učinimo efekat na slušaoca ili na sebe, tako što ćemo, na primer, sebe predstaviti kao žrtvu i pozvati terapeuta da stane na našu stranu.

Drugo pravilo glasi da klijent mora preuzeti odgovornost za sve što odašilje prema terapeutu. Kada god je klijent sklon da terapeuta za nešto okrivi, posredi je manipulacija kojom klijent odbija da preuzme sopstvenu odgovornost za ono što se u ovde i sada dešava, odnosno igra igre.

Treće pravilo je da klijent mora koristiti „ja jezik“, odnosno jezik preuzimanja odgovornosti. Terapeuti pozivaju klijenta da svoje rečenice počinju sa: „Ja biram…“ Na primer: „Ja biram da me sada boli glava.“, a kada klijent izgovori rečenicu koja počinje sa: „Ne mogu…“, terapeut ga poziva da te reči zameni sa: „Ja ne želim…“

Na primer, kada klijent kaže: „Ne mogu da se svađam sa njom.“, terapeut ga poziva da kaže: „Ne želim da se svađam sa njom.“ Kada klijent kaže: „Tvoj postupak me je uznemirio.“, terapeut ga poziva da umesto toga kaže: „Kada vidim kako postupaš, ja uznemirim sebe.“

Četvrto pravilo glasi da ogovaranje nije dozvoljeno, odnosno nije dozvoljena bilo kakva priča o drugome (abautizam). Umesto toga da priča o nekome, terapeut će pozvati klijenta da ga zamisli na praznoj stolici i da mu se direkto obrati.

Na primer, ako klijent, govoreći o svome ocu, kaže da je on veoma manipulativan, terapeut će ga pozvati da zamisli oca na praznoj stolici i da mu direktno kaže: „Ti si vrlo manipulativan.“

Peto pravilo je da pitanja nisu dozvoljena. Pitanje se vidi kao pokušaj klijenta da natera terapeuta da mu da odgovor koji klijent želi da čuje. Umesto pitanja terapeut radi na ovoj vrsti manipulacije tako što klijenta navodi da pitanje preformuliše u potvrdnu rečenicu.

Na primer, kada klijent pita terapeuta: „Da li će mi biti bolje?“, terapeut mu može ponuditi da umesto toga izgovori doživljaj: „Plašim se da mi nikada neće biti bolje.“

Jer doživljaji ne moraju biti samo prijatni, pa „nije teško primetiti koliko je naših aktivnosti usmereno na izbegavanje unutrašnjih stanja koja nismo spremni da prihvatimo“, do te mere da je „većina naših postupaka izbegavanje iskustva.“ (Isto)

Supresivni aspekt GT (supresivne tehnike), o kome Naranho govori, podrazumeva da terapeut ne dozvoli klijentu aktivnosti bežanja, kako bi se ovaj suočio sa doživljajima. Sa pribavljanjem nestrukturisane praznine gde izviru „dosada, briga za budućnost, praznina, tuga, sa svim tim mora da se suoči onaj koji se obavezao da sedne i da napusti svaku nameru.“ (Isto)

Neki drugih terapijskih pravaca koji  smatraju da je u osnovi promene želja za promenom i aktivnost (Naranho navodi Maslova). Za razliku od njih, prema tradicionalnom GT, za promenu je dovoljna samo svesnost, odnosno suočavanje sa doživljajima ma kakvi oni bili (paradoksalna teorija promene).

Terapijska spontanost se umnogome zasniva na nečinjenju. „Slikar može da ima utisak da se delo samo stvara, pisac oseća da likovi izmiču njegovim namerama, plesač oseća nadahnuće.“ (Isto)

Međutim, izgleda da je manipulacija često tesno povezana sa pojavljivanjem na granici kontakta kroz personu (ličnost).

Veliki deo manipulacija dolazi iz iskrivljenih predstava o sebi koje spadaju u domen persone ili ličnosti.

„Ja sam veliki pravdoljubac. Sad dok ne isteram pravdu na čistinu, ja nisam ja.“, kaže mi klijentkinja na seansi.

Mi često ne vidimo sebe realno, već u skladu sa tim kako želimo da vidimo sebe.

Jednom rečju, šta terapeut radi, ako mu je bitno da li klijent manipuliše i da li je zapravo takav stav terapeuta donekle paranoično organizovan? Da li se terapeut plaši klijenta ili svoje neefikasnosti, ili igra igru „ja sam ok, ti nisi ok“, ili želi da se stavi iznad klijenta (da napusti horizontalni odnos na kome dijaloški geštalt insistira), da svoju istinu pretpostavi istini klijenta, da stane na mesto boga koji zna istinu, da oceni, da osudi? Ili prosto ne želi da mu bude dosadno sa klijentom koji nemilosrdno izbegava kontakt (terapeut koji izbegava dosadu)? Ili čezne za kontaktom jer je zapravo usamljen?

Drugim rečima, ako terapeut ima potrebu da figuru pravi od klijentovih manipulacija, šta god to zapravo značilo, šta terapeut radi, ili šta izbegava? Kako doprinosi organizaciji polja klijent/terapeut? Šta je terapeutova potreba ili intencija u ovoj usmerenosti na pitanje klijentovog manipulisanja? Ili kako je sam terapeut doprineo tome da klijent manipuliše? Ovo su praktično strateška pitanja koja bi relacioni terapeut sebi i/ili klijentu postavio u toj situaciji.

Na primer, da li usmerenošću na pitanje manipulacije terapeut u polje donosi nepoverenje, ili je nepoverenje već deo tog polja pa terapeut samo rezonira. Da bi odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da budemo svesni da je univerzalno polje u kome živimo u savremenom svetu puno nepoverenja i snažno manipulativno, odnosno paranoično ogranizovano.

Dalje, važno je da terapeut bude svestan koliko je sam sklon manipulativnosti, odnosno paranoičnoj ogranizaciji polja. Koje značajne osobe ili značajni događaji u terapeutovom životu su u vezi sa iskustvom manipulacije? Kada je i kako sam terapeut bio izmanipulisan ili manipulisan od strane značajnih drugih?

Najzad, šta je strašno u tome da budemo „manipulisani“ od strane klijenta? Možemo li prihvatiti da se on time samo štiti? Možemo li poštovati njegovu potrebu za odbranom, njegove otpore? Da li to vređa naš psihoterapijski narcizam? Da li je za nas izazovno da budemo prosti duhom i krotki, da dozvolimo da budemo „obmanjeni“?

Da li umesto suđenja i kritičkog stava, upravo kritičke distance, možemo zadržati stav radoznalosti, zainteresovanosti i istraživanja za klijentov subjektivni svet kako bismo podržali dalju ekspresiju doživljaja?

„Ni vi mi nećete verovati.“, rekla je bojažljivo, došavši kod mene. (…)

Bila je ubeđena da pati od neizlečive bolesti koju doktori nikako ne uspevaju da ustanove, ili prosto ne žele da joj kažu istinu. (…)

Odmah mi je bilo jasno da nema nikakvog smisla da je razuveravam. To su već mnogi bezuspešno pokušavali, i ono njeno „ni vi mi nećete verovati“ bio je vapaj da je neko konačno ugleda. Ali da čuje i da razume šta? (…)

Jasno sam, međutim, osećao da se u meni lagano razvija borba. Jedan deo moga bića odbijao je da poveruje u njene priče. Telesno sam mogao da osetim otpor tako što bi mi se pojavila knedla u grlu. (…) Sa druge strane, bio sam svestan da je upravo to način da joj učinim isto ono što su već svi učinili, da je iz samoodbrane napadnem i da je tim napadom napustim, kao što su njena deca vikala na nju i, najzad, bežala od nje.

Tražio sam kreativni izlaz koji bi ispoštovao i mene i nju. Bilo mi je jasno da (…) se ne smem pretvarati, da ne smem lagati, da se i sam moram pojaviti na granici kontakta sa njom jer će jedino tako osetiti da sam tu^[1]. Ali kako? Kako da ostanem ono što jesam, kako da se ne pretvaram, a da ipak ostanem uz nju? U psihoterapiji naprosto nema laganja. Ta vrsta manipulacije ne pravi promenu u polju. Reči nemaju veću moć od polja koje se između nas kreira.

Bilo mi je jasno da njen problem, najverovatnije nije u telu, tamo gde ga je ona tako uporno tražila, tamo gde ga je ona izmestila. Ipak, bilo je jasno da su njeni otpori previše snažni da bismo mogli da krenemo sa bilo kog stvarnijeg mesta.

Imaginacija! – pala mi je na pamet spasonosna metoda. Korišćenje imaginacije u psihoterapiji angažuje naše kreativne potencijale i omogućava nam da izrazimo one aspekte svojih doživljaja i iskustava koje izbegavamo, potiskujući ih u nesvesno. Imaginacija nam pomaže da na zaobilazan način, kroz igru, damo glas otuđenim delovima sebe.

„Imate li neku ‘omiljenu’ bolest na koju najčešće sumnjate?“

„Da.“, odgovori Marija kao iz topa.

Obradovah se.

„Odlično!“, rekao sam gotovo ushićeno. „Recite mi o toj bolesti što detaljnije. Ali ne o simptomima koje osećate, pričajte mi o tome šta će se desiti kada se ta bolest konačno otkrije i kada svi vaši budu znali da ste zaista bolesni? Recite mi za početak koja je to bolest.“

„Rak!“, rekla je bez i trunke razmišljanja, a zatim su počeli da izviru mnogobrojni psihološki sadržaji koji su godinama čamili neosvešćeni u njoj, kao da smo odjednom otpušili prolaz koji je godinama bio začepljen. „Jako se plašim da zapravo imam skriveni rak, samo mi niko ne veruje. Niko ne vidi da mi je zaista loše. Nikoga nije briga.“

„Ko to treba da vidi?“, pitao sam.

Marija se zamislila i ućutala. Spustila je pogled i posle nekoliko trenutaka tiho rekla:

„Moja porodica.“

Pretpostavljao sam da Marija sa svojom porodicom kreira vrlo slično polje kao sa mnom. Pitanje „ko“ bilo je način da se desi nešto novo, da se u način na koji Marija kreira svoje odnose počne unositi svesnost.

„Ispričajte mi šta bi se desilo kada bi se konačno saznalo da ste u pravu, da ste bolesni od raka. Detaljno mi kažite kako bi to izgledalo. Kako bi reagovali vaši? Ko bi bio pored vas, ko bi sve to video i kako bi to na njih uticalo?“

[1] „Ja“ se konstituiše tek u odnosu sa „ti“, smatrao je Martin Buber, jedan od utemeljivača geštalt psihoterapije. Tek na granici kontakta sa drugim u stanju sam da osetim i doživim sebe. Ovo ima velikog značaja u psihoterapiji. Sebe osećamo tek u odnosu na drugog, tek iz refleksije koju u drugome proizvedemo. U drugom se ogledamo i to ogledanje i reakcija čine da osetimo da jesmo. Bez granice kontakta nema odnosa, a bez odnosa nema ni nas.

Za razliku od uobičajenih odnosa u kojima odlazimo od drugih kroz uveravanja kako im nije ništa, jer je to način da poništimo sopstvenu zabrinutost i strah, kao psihoterapeut tražim način da uđem u svet moga klijenta, da mu pomognem da svoj doživljaj izrazi do kraja i bez cenzure, ma koliko bio uvrnut. Podsticanje izražavanja o izbegavanim ili zabranjenim temama oslobađa zarobljenu energiju i ona se javlja kao uzbuđenje, a klijent doživljava olakšanje. Više ne mora da troši energiju na potiskivanje ili borbu da ubedi druge u ono u šta sâm veruje. Neko je konačno stvarno zainteresovan, nekoga je briga tako da mu može radosno krenuti u susret.

Marija je zacaklila očima i krenula da priča sa neopisivim apetitom. Otrovna tenzija, prožeta nepoverenjem zatvorenim u sebe, smesta je iščezla iz prostorije. Krenula je da priča priču koja je bila sve vreme prisutna u njoj, a koja nikada nije zaista ispričana, koju niko nikada nije sa interesovanjem želeo da čuje. Bila je to priča koja je kroz fantaziju o bolesti zapravo prelamala čitavo njeno zarobljeno, neartikulisano i potisnuto životno iskustvo.

Njena porodica najednom bi shvatila koliko im je ona značajna, koliko će izgubiti ako ih ona napusti, koliko je godinama bdela nad njima i koliko se žrtvovala, koliko nije vodila svoj sopstveni život da bi se našla njima, kako im se zapravo sva predala u nesebičnoj ljubavi služenja.

Sada kada konačno bude u bolnici, u teškim mukama, na umoru, njeni će drhtati nad njenom posteljom. Oči će im se ispuniti suzama. Ona će se boriti, kao što se i čitav život nevidljivo borila za njih. Biće njihov heroj. Konačno će dobiti svu onu ljubav koju je osećala u njima, a koju joj oni nisu pokazivali. Podrazumevali su je, jer im je ona od početka slala poruku kako nije bitna, kako je tu samo za njih, kako je na usluzi, kako su samo i jedino oni važni, kako njihova ljubav do nje ne dopire jer je stalno umorna, zauzeta i zabrinuta.

Kraj odlomka.

Možemo reći da je čitava Marijina hipohondrija zapravo manipulacija pomoću koje traži pažnju i ljubav. I upravo to je intencija njene manipulacije. Potreba za pažnjom, ljubavlju i razmenom. Ipak, da sam Mariju direktno konfrontirao ovom istinom, ona bi me proglasila samo još jednom u nizu osoba koje je ne razumeju i time odbacuju. Radoznalost i zainteresovanost u istraživanju bilo je moje dijaloško oružje, a tehnika fantazije način da je podržim da izrazi svoje zarobljene doživljaje.

Bilo kako bilo, kada je svesna i namerna, manipulacija obično nije terapijski interesantna, jer je tada stvar slobodnog izbora, to jest sve dok klijent ima u sebi podrške da se readaptira i da eksperimentiše sa novim načinima pojavljivanja na granici kontakta sa drugim.

Ili, član grupe poručuje drugom: „Nije u redu da se pojavljuješ tako mnogo.“, umesto recimo: „Kada zauzmeš tako mnogo prostora, nedostaje mi vreme za razmišljanje i prostor da se ja više pojavim.“

Ili, članica grupe kaže drugoj: „Kada sam se osećala kao ti, ja sam sebi ponavljala da ne smem da se predam.“ Skrivena sadržina ove poruke može biti: „Vidi kako ja…“, iza čega je možda potreba da se izdignemo u odnosu na drugog i pružimo mu ruku „odozgo“, što nam daje osećaj moći i snage u odnosu na drugog, ali i dobrote, plemenitosti. Tu je često posredi „spasiću te“ igra.

Nekada članovi grupe jedni drugima šalju poruku kroz kvaziedukaciju: „Ljubav nije istinska ako postoje očekivanja, ljubomora ili zavisnost.“, dok bi direktno izražavanje doživljaja recimo izgledalo: „Dok sam slušala koliko očekivanja imaš od svoga deteta, počela sam da osećam ljutnju prema tebi.“

Naravno, ovakvo direktno pojavljivanje je rizik i zahteva da su članovi grupe u dobroj meri izgradili poverenje.

Ili: „Ako joj ne oprostiš, samo ćeš ti imati štete od toga. Tek kada oprostiš, možeš krenuti dalje u svom životu.“, jedan je od primera kvaziedukacije i „saopštavanja“ savetovanjem drugog. Smisao terapijskih grupa, kao ni smisao terapije, nije u tome da nekoga spasimo, već da ga podržimo da do kraja izrazi svoj doživljaj i ponudimo mu svoja autentična osećanja u vezi sa tim.