Od toga kako i koliko ljubavi i pažnje razmenimo sa drugima i od toga koliko nam drugi ljudi znače i koliko mi značimo njima zavisi koliko ćemo se osećati srećno i ispunjeno. Svakome od nas potrebno je da oseti pripadnost i uvažavanje, da bude od koristi drugima, da bude prepoznat i priznat sa svojim kvalitetima i vrednostima. Izolacija od drugih ljudi predstavlja najgoru moguću kaznu.

Mnoštvo velikih istraživanja pokazuje da opšti kvalitet našeg života, naš osećaj sreće i ispunjenosti, u najvećoj meri zavisi od kvaliteta interpersonalnih odnosa koje gradimo.

Od početka pa do kraja našeg života naša dobrobit u mnogome zavisi od drugih ljudi i njihovog odnosa prema nama. Uzet pojedinačno, svaki čovek je krhko stvorenje. Evolutivno gledano, naša izvanredna snaga leži u našem zajedništvu. Biološki smo, dakle, programirani tako da druga ljudska bića za nas igraju odlučujuću ulogu.

Veruje se da je suština svakog našeg psihološkog problema u neadekvatnim odnosima koje imamo sa najbližim i najznačajnijim ljudima u našem životu, a koren problema neretko vodi do neadekvatnih odnosa sa roditeljima u detinjstvu.

S druge strane, srž svega pozitivnog u nama takođe leži u kvalitetnim i ispunjavajućim socijalnim odnosima, kako u onima koje smo sa roditeljima imali u detinjstvu, tako i u onima koje prema tim obrascima gradimo kao odrasli. Kvalitet naših odnosa sa drugima neretko oslikava kvalitet našeg odnosa prema sebi.
Psihoterapija se upravo zasniva na ovim činjenicama. Odnos između dva ljudska bića može biti lekovit!

Terapija, dakle, obično dovede do postepenog ulaženja u jedan intiman, autentičan odnos ispunjen razumevanjem, dubokim prepoznavanjem i priznavanjem, razmenom i podrškom.

Veruje se da je bivanje u jednom takvom odnosu lekovito i važno za našu dobrobit. Neki čak veruju da je samo jedan autentičan, iskren, zdrav i bezuslovno prihvatajući odnos potreban da uspešno prođemo kroz najteže životne krize i izađemo na kraj sa najtežim duševnim stanjima.